четвртак, 30. април 2009.
среда, 29. април 2009.
среда, 8. април 2009.
Војвода Никола Калабић
eljko@8
(Текст преузет)
ВОЈВОДА НИКОЛА КАЛАБИЋ
Nikola Kalabić je rođen 20. decembra 1906. godine u Podnovlju, na sjeveru Bosne, od oca Milana i majke Joke. Ima sestru Angelinu, rođenu 1912. godine, koja danas živi u Valjevu. Nikolin otac se razveo od Joke posle prvog svjetskog rata, i zatim se ženio još tri puta. Nikolu je u početku vodio sa sobom, tako da se on školovao u mjestima očevog službovanja, a nakratko i u Novom Pazaru. Ali od nekog vremena, možda i zbog batina koje je dobijao od oca, Nikola ponovo živi sa majkom i sestrom. Završio je šest razreda gimnazije, a zatim je upisao geodeziju u Beogradu. Na studijama je upozno godinu dana mlađu koleginicu Borku, rođenu u Rajkovićima kod Valjeva, u porodici starih radikala- Pasićevaca. Borka i Nikola vjenčali su se 1929. godine u Valjevskoj crkvi, a slijedi će godine, trećeg avgusta, rodili su im se blizanci Mirjana i Milan, prvu službu dobili su u Beogradu. Uslijedio je premještaj u Aranđelovac, i najzad u Valjevo, gdje Kalabići i danas žive, Nikola Kalabić je do početka drugog svjetskog rata radio u Valjevskoj katastarskoj upravi. Bio je veliki veseljak i neobično društven čovjek, tako da je imao pedesetak kumstava.
Prvi dan rata, 6. aprila 1941. godine, rezervnog poručnika Nikolu Kalabića zateko je u krevetu. Noga mu je bila u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći, skinuo je gips i otišo u Šabac, gdje mu je bio ratni raspored. Vratio se kući poslije dvadesetak dana, sa pričom o rasulu Jugoslovenske vojske. Uskoro je sazno da se u Njemačkom zarobljeništvu, ranjen, nalazi general Ljuba Novaković, komandant Valjevskog garnizona "PETI PUK". Pomogo je generalu da se izvuče, a zatim mu je odnijo neophodne potrebštine na Bukulju. Tu je sreo vojvodu Kostu Pećanca, i priključio se njegovoj četničkoj organizaciji, u koju je general Novaković Bec stupio. Borka je prigovorila Nikoli na njegovom odlasku u četnike, na što je on odgovorio: "PREČI SU MI KRALJ I OTADŽBINA, ZAKLEO SAM SE". Pećanac je postavio poručnika Nikolu Kalabića za vojvodu Cerskog i Valjevskog.Ali posle svega tri dana Nikola se vratio sa Bukulje. Po Borkinom svedočenju, bio je "neraspoložen" i "pun gorčine". Pećancu je poslao uniformu i objavu, s porukom da ga napušta zato što je "krenuo sa Nedićem". Nikola je psovo na sav glas, bio je ubjeđen da će Nedić sarađivati sa Nijemcima. Nije mogao da prihvati, govorio je da se ropstva treba osloboditi, nipošto biti rob. Kako su vijesti bile sve gore, odlučio je da pođe u borbu, svjedočila je Borka.
Za pukovnika Dražu Mihajlovića Nikola je saznao od uglednog Valjevskog advokata inače Solunca, Svete Protića. Sa Protićevim pismom preporukom ljeta 1941. godine odlazi na Ravnu Goru. Njegova prva dužnost bila je komandir prateće čete pukovnika Mihajlovića, od novembra 1941. godine Nikola je komandir čete gorske garde njegovog veličanstva Kralja Petra 2 Karađorđevića. Nikola se prvi put istako novembra 1941. godine, kada je uspjeo da nabavi municiju za svoje saborce. Ta municija je odlučila ishod prve runde građanskog rata protiv komunista. Dok su se četnici Draže Mihajlovića borili protiv Nijemaca na jednom širokom frontu od Drine i Valjeva do Kraljeva. Komunisti su ih 2. novembra napali s leđa iz pravca Užica. četničke zalihe municije već su bile istrošene, a komunisti su upravo to i čekali, u kritičnim trenucima, dok je planirana evakuacija na Homolje, i dok su komunisti napredovali prema Ravnoj Gori, pukovnik Mihajlović je dozvolio Kalabiću da municiju zatraži od svog oca, koji je bio potpukovnik generala Milana Nedića kao komandant jedanaestog oružanog odreda. Po susretu sa Mihajlom koji je uprvi mah nastupio agresivno prema svom sinu Nikoli, posle dužeg razgovora preovladao je razum, i Milan odlučuje da pomogne četnicima Draže Mihajlovića, i naređuje da se u selo uputi osam kamiona municije. Od tad Milan postaje jedan od Dražinih saradnika.
Nešto kasnije, 19. decembra iste godine, nijemci su odveli na Banjicu Nikolinu i Borkinu rodbinu gdje su trebali da budu strijeljani. Međutim u jesen 1943. godine, Nikola je uspeo da ih izbavi iz logora, preko svog obavještajnog oficira Janka Košutića, odnosno njegovih veza u upravi grada.
U proljeće 1944. godine za gorsku gardu neprijatelj broj jedan postaju komunisti. Do tada, djelovi garde su vodili samo lokalne sukobe sa komunistima, uglavnom na svom terenu u centralnoj Šumadiji, zbog velike nesrazmere snaga, to su više bile potjere nego prave borbe. Po engleskom naređenju, partizanima su pristupile dve kompletne italijanske divizije, i pripalo im je sve italjiansko naoružanje do koga se moglo doći, zbog engleske podrške, preko radio Londona i na licu mjesta, komunističke mobilizacije su imale uspjeha, naročito među hrvatskim zivljem. Vlatko Maček je pozvao hrvate da priđu komunistima, a Ante Pevelić im je dao amnestiju za taj prelazak. Cilj komunista i engleza bio je jasan.Osvojiti Srbiju po svaku cijenu. Tako je četnicima Ðenerala Draže Mihajlovića nametnut nov zadatak.Odbraniti Srbiju po svaku cijenu. U tu svrhu, proljeća 1944. godine Ðeneral Mihajlović osniva do tada najveće jedinice. Najbolja među njima bila je četvrta grupa jurišnih korpusa, na čelu sa majorom Dragoslavom Račićem i načelnikom štaba kapetanom Neškom Nedićem.
Četvrtu grupu jurišnih korpusa činilo je pet jurišnih korpusa. Sastavljenih od najelitnijih brigada iz zapadne i centralne Srbije, kojima je dodijeljeno najbolje raspoloživo naoružanje. Jedna takva jedinica nije mogla bez kapetana Nikole Kalabića. On je bio komandant drugog jurišnog korpusa, snage oko 1800 ljudi. U ovaj korpus ušle su dvije brigade gorske garde i jedna brigada iz Šumadijske grupe korpusa.
Na čelu svog drugog jurišnog korpusa Kalabić je učestovao u svim velikim bitkama protiv komunista u Srbiji, ljeta i jeseni 1944. godine.U Župi, na Jastrepcu, u Toplici, na Kopaoniku, ponovo u Župi, na Jelovoj gori i na prilazima Ravnoj gori.
Posle upada crvene armije u Srbiju, četvrta grupa jurišnih korpusa je rasformirana, i Kalabića ponovo vidimo na čelu gorske garde. Prema Bosni se povlaćio u južnoj koloni preko Sandžaka.
Uoči pokreta prema Srbiji, započetog 13. aprila 1945. godine, sve četničke jedinice podijeljene su u tri borbene kolone. Na lelu srednje kolone vidimo potpukovnika Nikolu Kalabića. Tačno mjesec dana kasnije, posle nadčovječanskih napora, sve tri kolone stigle su do kraja svoga puta.Uništene su na Zelengori, od strane neuporedivo nadmođnijih komunističkih snaga. Preživjele grupe vojnika uputile su se na svoje matične teritorije, da nastave borbu za slobodu svoga naroda. Sa nekoliko desetina svojih ljudi, Nikola je uspjeo da stigne u okolinu Valjeva. Na Zelengori, komunisti su zarobili Nikolinu majku Joku, suprugu Borku u ćerku Mirjanu. Zapravo, one su se predale komunistima, po Nikolnom savjetu, pod lažnim imenima. Ali plan nije uspjeo, jer je neko odmah prepoznao Kalabiće. Komunisti su mobilisali Mirjanu u 18. Hrvatsku udarnu brigadu, iako još nije imala ni 15 godina, dok su Joka i Borka dopale zatvora. Sina Milana, Nikola je vodio sa sobom dok je to bilo moguđe. Posle nekog vremena povjerio ga je svešteniku Miri Gluscu, blagajniku u jednoj brigadi gorske garde.
Ovaj plan bi uspjeo, i Nikola bi spaso svoga sina, da komunisti u to doba nisu masovno hapsili i strijeljali srpske sveštenike. Prema memoarima arzimandrita Jovana Radosavljevića, koje se poziva na svjedočenje Fočanskog popa Novaka Stanojevića, Miro Glusac je uhapšen 25 ili 26 maja 1945. godine, zajedno sa petnaestogodišnjim Milanom Kalabićem i da su streljani u selu Blažuj na vrelu Bosne. Nikola je održavao vezu sa suprugom Borkom do 22. decembra 1945. godine. Toga dana ona je primila poslednju poruku od svog muža. Istinu o sudbini Nikole Kalabića komunisti još uvjek drže iza sedam brava, Ðeneral Draža Mihajlović je u istrazi, vođenoj od marta do juna 1946. godine, navodno reko komunističkoj policiji da ga je Nikola izdo. Međutim, to se nemože uzeti za ozbiljno, ako se zna način komunističkog isleđivanja. Oni uništavaju ljude strašnim mukama i drogama, a zapisnici iz istražnog postupka po pravilu su falsifikovani. Dok je trajalo suđenje, Draža je reko Dr. Stevanu Moljeviću, koji je to kasnije prenijo sapatnicima u Sremskomitrovačkoj tamnici, dvije stvari koje se isključuju. Prva je: izdade me Nikola. A druga: Nikola pogibe na moje oči. Ove izjave pouzdano svedoče o stanju u kome se Draža nalazio, ali ne i o Kalabićevoj sudbini.
Komunisti nisu objavili ni jedan dokument o poslednjim danima Nikole Kalabića, niti o zarobljavanju Draže Mihajlovića. Verzija koju su širili zasnivala se isključivo na svedočenjima nekoličine ozonaša koji su u toj akciji navodno učestvovali. Oni, najprije, kažu da su na prevaru, predstavljajući se kao izaslanici ilegalne Beogradske četničke organizacije, odveli Nikolu u Beograd, 6. decembra 1945, i tu ga zarobili. Međutim, jedan detalj stavlja podsumnju ovu komunističku verziju. Riječ je o Kalabićevoj ratnoj torbi, poznatoj sa fotografija. Ta torba je slučajo nađena u jednoj septičkoj jami, u jednom selu pored Užica, sedamdesetih godina. Domaćin kuće je prokopavao septičku jamu, našao torbu i predo policiji. Bila je skoro sva istrunlila, kao i dokumenta i fotografije u njoj. Ipak se moglo utvrditi da je to ratna, oficirska torba Nikole Kalabića. Djelimično oštećene i očuvane fotografije, koje su se nalazile u sredini, Užicka policija je posle nekog vremena predala gradskom muzeju revolucije, sada narodnom muzeju. To su fotografije sina Milana, za kojim je Nikola beskrajno tugovo i od kojih se nije razdvajo, kao i ćerke Mirjane.
Šta nam govori priča o Kalabićevoj oficirskoj torbi? Svakako to, da ju je on bacijo kako ne bi pala komunistima u ruke. Kada se odrekao torbe od koje se godinama nije razdvajao, a koja mu nije mogla smetati u hodu ili u borbi, i kada se odrekao fotografija svog mrtvog sina, Nikola se nesumnjivo nalazio u velikoj životnoj opasnosti. Rastanak sa tom torbom, za njega je značio i rastanak od života. Bacajući torbu, sačuvao je od stradanja saradnike čija su se imena pominjala u dokumentima. Onda je Nikola Kalabić okončao svoj život poput Račića, Rakovića, Vesića i mnogih drugih oficira. Samo ubistvom.
IP sačuvana
(Текст преузет)
ВОЈВОДА НИКОЛА КАЛАБИЋ
Nikola Kalabić je rođen 20. decembra 1906. godine u Podnovlju, na sjeveru Bosne, od oca Milana i majke Joke. Ima sestru Angelinu, rođenu 1912. godine, koja danas živi u Valjevu. Nikolin otac se razveo od Joke posle prvog svjetskog rata, i zatim se ženio još tri puta. Nikolu je u početku vodio sa sobom, tako da se on školovao u mjestima očevog službovanja, a nakratko i u Novom Pazaru. Ali od nekog vremena, možda i zbog batina koje je dobijao od oca, Nikola ponovo živi sa majkom i sestrom. Završio je šest razreda gimnazije, a zatim je upisao geodeziju u Beogradu. Na studijama je upozno godinu dana mlađu koleginicu Borku, rođenu u Rajkovićima kod Valjeva, u porodici starih radikala- Pasićevaca. Borka i Nikola vjenčali su se 1929. godine u Valjevskoj crkvi, a slijedi će godine, trećeg avgusta, rodili su im se blizanci Mirjana i Milan, prvu službu dobili su u Beogradu. Uslijedio je premještaj u Aranđelovac, i najzad u Valjevo, gdje Kalabići i danas žive, Nikola Kalabić je do početka drugog svjetskog rata radio u Valjevskoj katastarskoj upravi. Bio je veliki veseljak i neobično društven čovjek, tako da je imao pedesetak kumstava.
Prvi dan rata, 6. aprila 1941. godine, rezervnog poručnika Nikolu Kalabića zateko je u krevetu. Noga mu je bila u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći, skinuo je gips i otišo u Šabac, gdje mu je bio ratni raspored. Vratio se kući poslije dvadesetak dana, sa pričom o rasulu Jugoslovenske vojske. Uskoro je sazno da se u Njemačkom zarobljeništvu, ranjen, nalazi general Ljuba Novaković, komandant Valjevskog garnizona "PETI PUK". Pomogo je generalu da se izvuče, a zatim mu je odnijo neophodne potrebštine na Bukulju. Tu je sreo vojvodu Kostu Pećanca, i priključio se njegovoj četničkoj organizaciji, u koju je general Novaković Bec stupio. Borka je prigovorila Nikoli na njegovom odlasku u četnike, na što je on odgovorio: "PREČI SU MI KRALJ I OTADŽBINA, ZAKLEO SAM SE". Pećanac je postavio poručnika Nikolu Kalabića za vojvodu Cerskog i Valjevskog.Ali posle svega tri dana Nikola se vratio sa Bukulje. Po Borkinom svedočenju, bio je "neraspoložen" i "pun gorčine". Pećancu je poslao uniformu i objavu, s porukom da ga napušta zato što je "krenuo sa Nedićem". Nikola je psovo na sav glas, bio je ubjeđen da će Nedić sarađivati sa Nijemcima. Nije mogao da prihvati, govorio je da se ropstva treba osloboditi, nipošto biti rob. Kako su vijesti bile sve gore, odlučio je da pođe u borbu, svjedočila je Borka.
Za pukovnika Dražu Mihajlovića Nikola je saznao od uglednog Valjevskog advokata inače Solunca, Svete Protića. Sa Protićevim pismom preporukom ljeta 1941. godine odlazi na Ravnu Goru. Njegova prva dužnost bila je komandir prateće čete pukovnika Mihajlovića, od novembra 1941. godine Nikola je komandir čete gorske garde njegovog veličanstva Kralja Petra 2 Karađorđevića. Nikola se prvi put istako novembra 1941. godine, kada je uspjeo da nabavi municiju za svoje saborce. Ta municija je odlučila ishod prve runde građanskog rata protiv komunista. Dok su se četnici Draže Mihajlovića borili protiv Nijemaca na jednom širokom frontu od Drine i Valjeva do Kraljeva. Komunisti su ih 2. novembra napali s leđa iz pravca Užica. četničke zalihe municije već su bile istrošene, a komunisti su upravo to i čekali, u kritičnim trenucima, dok je planirana evakuacija na Homolje, i dok su komunisti napredovali prema Ravnoj Gori, pukovnik Mihajlović je dozvolio Kalabiću da municiju zatraži od svog oca, koji je bio potpukovnik generala Milana Nedića kao komandant jedanaestog oružanog odreda. Po susretu sa Mihajlom koji je uprvi mah nastupio agresivno prema svom sinu Nikoli, posle dužeg razgovora preovladao je razum, i Milan odlučuje da pomogne četnicima Draže Mihajlovića, i naređuje da se u selo uputi osam kamiona municije. Od tad Milan postaje jedan od Dražinih saradnika.
Nešto kasnije, 19. decembra iste godine, nijemci su odveli na Banjicu Nikolinu i Borkinu rodbinu gdje su trebali da budu strijeljani. Međutim u jesen 1943. godine, Nikola je uspeo da ih izbavi iz logora, preko svog obavještajnog oficira Janka Košutića, odnosno njegovih veza u upravi grada.
U proljeće 1944. godine za gorsku gardu neprijatelj broj jedan postaju komunisti. Do tada, djelovi garde su vodili samo lokalne sukobe sa komunistima, uglavnom na svom terenu u centralnoj Šumadiji, zbog velike nesrazmere snaga, to su više bile potjere nego prave borbe. Po engleskom naređenju, partizanima su pristupile dve kompletne italijanske divizije, i pripalo im je sve italjiansko naoružanje do koga se moglo doći, zbog engleske podrške, preko radio Londona i na licu mjesta, komunističke mobilizacije su imale uspjeha, naročito među hrvatskim zivljem. Vlatko Maček je pozvao hrvate da priđu komunistima, a Ante Pevelić im je dao amnestiju za taj prelazak. Cilj komunista i engleza bio je jasan.Osvojiti Srbiju po svaku cijenu. Tako je četnicima Ðenerala Draže Mihajlovića nametnut nov zadatak.Odbraniti Srbiju po svaku cijenu. U tu svrhu, proljeća 1944. godine Ðeneral Mihajlović osniva do tada najveće jedinice. Najbolja među njima bila je četvrta grupa jurišnih korpusa, na čelu sa majorom Dragoslavom Račićem i načelnikom štaba kapetanom Neškom Nedićem.
Četvrtu grupu jurišnih korpusa činilo je pet jurišnih korpusa. Sastavljenih od najelitnijih brigada iz zapadne i centralne Srbije, kojima je dodijeljeno najbolje raspoloživo naoružanje. Jedna takva jedinica nije mogla bez kapetana Nikole Kalabića. On je bio komandant drugog jurišnog korpusa, snage oko 1800 ljudi. U ovaj korpus ušle su dvije brigade gorske garde i jedna brigada iz Šumadijske grupe korpusa.
Na čelu svog drugog jurišnog korpusa Kalabić je učestovao u svim velikim bitkama protiv komunista u Srbiji, ljeta i jeseni 1944. godine.U Župi, na Jastrepcu, u Toplici, na Kopaoniku, ponovo u Župi, na Jelovoj gori i na prilazima Ravnoj gori.
Posle upada crvene armije u Srbiju, četvrta grupa jurišnih korpusa je rasformirana, i Kalabića ponovo vidimo na čelu gorske garde. Prema Bosni se povlaćio u južnoj koloni preko Sandžaka.
Uoči pokreta prema Srbiji, započetog 13. aprila 1945. godine, sve četničke jedinice podijeljene su u tri borbene kolone. Na lelu srednje kolone vidimo potpukovnika Nikolu Kalabića. Tačno mjesec dana kasnije, posle nadčovječanskih napora, sve tri kolone stigle su do kraja svoga puta.Uništene su na Zelengori, od strane neuporedivo nadmođnijih komunističkih snaga. Preživjele grupe vojnika uputile su se na svoje matične teritorije, da nastave borbu za slobodu svoga naroda. Sa nekoliko desetina svojih ljudi, Nikola je uspjeo da stigne u okolinu Valjeva. Na Zelengori, komunisti su zarobili Nikolinu majku Joku, suprugu Borku u ćerku Mirjanu. Zapravo, one su se predale komunistima, po Nikolnom savjetu, pod lažnim imenima. Ali plan nije uspjeo, jer je neko odmah prepoznao Kalabiće. Komunisti su mobilisali Mirjanu u 18. Hrvatsku udarnu brigadu, iako još nije imala ni 15 godina, dok su Joka i Borka dopale zatvora. Sina Milana, Nikola je vodio sa sobom dok je to bilo moguđe. Posle nekog vremena povjerio ga je svešteniku Miri Gluscu, blagajniku u jednoj brigadi gorske garde.
Ovaj plan bi uspjeo, i Nikola bi spaso svoga sina, da komunisti u to doba nisu masovno hapsili i strijeljali srpske sveštenike. Prema memoarima arzimandrita Jovana Radosavljevića, koje se poziva na svjedočenje Fočanskog popa Novaka Stanojevića, Miro Glusac je uhapšen 25 ili 26 maja 1945. godine, zajedno sa petnaestogodišnjim Milanom Kalabićem i da su streljani u selu Blažuj na vrelu Bosne. Nikola je održavao vezu sa suprugom Borkom do 22. decembra 1945. godine. Toga dana ona je primila poslednju poruku od svog muža. Istinu o sudbini Nikole Kalabića komunisti još uvjek drže iza sedam brava, Ðeneral Draža Mihajlović je u istrazi, vođenoj od marta do juna 1946. godine, navodno reko komunističkoj policiji da ga je Nikola izdo. Međutim, to se nemože uzeti za ozbiljno, ako se zna način komunističkog isleđivanja. Oni uništavaju ljude strašnim mukama i drogama, a zapisnici iz istražnog postupka po pravilu su falsifikovani. Dok je trajalo suđenje, Draža je reko Dr. Stevanu Moljeviću, koji je to kasnije prenijo sapatnicima u Sremskomitrovačkoj tamnici, dvije stvari koje se isključuju. Prva je: izdade me Nikola. A druga: Nikola pogibe na moje oči. Ove izjave pouzdano svedoče o stanju u kome se Draža nalazio, ali ne i o Kalabićevoj sudbini.
Komunisti nisu objavili ni jedan dokument o poslednjim danima Nikole Kalabića, niti o zarobljavanju Draže Mihajlovića. Verzija koju su širili zasnivala se isključivo na svedočenjima nekoličine ozonaša koji su u toj akciji navodno učestvovali. Oni, najprije, kažu da su na prevaru, predstavljajući se kao izaslanici ilegalne Beogradske četničke organizacije, odveli Nikolu u Beograd, 6. decembra 1945, i tu ga zarobili. Međutim, jedan detalj stavlja podsumnju ovu komunističku verziju. Riječ je o Kalabićevoj ratnoj torbi, poznatoj sa fotografija. Ta torba je slučajo nađena u jednoj septičkoj jami, u jednom selu pored Užica, sedamdesetih godina. Domaćin kuće je prokopavao septičku jamu, našao torbu i predo policiji. Bila je skoro sva istrunlila, kao i dokumenta i fotografije u njoj. Ipak se moglo utvrditi da je to ratna, oficirska torba Nikole Kalabića. Djelimično oštećene i očuvane fotografije, koje su se nalazile u sredini, Užicka policija je posle nekog vremena predala gradskom muzeju revolucije, sada narodnom muzeju. To su fotografije sina Milana, za kojim je Nikola beskrajno tugovo i od kojih se nije razdvajo, kao i ćerke Mirjane.
Šta nam govori priča o Kalabićevoj oficirskoj torbi? Svakako to, da ju je on bacijo kako ne bi pala komunistima u ruke. Kada se odrekao torbe od koje se godinama nije razdvajao, a koja mu nije mogla smetati u hodu ili u borbi, i kada se odrekao fotografija svog mrtvog sina, Nikola se nesumnjivo nalazio u velikoj životnoj opasnosti. Rastanak sa tom torbom, za njega je značio i rastanak od života. Bacajući torbu, sačuvao je od stradanja saradnike čija su se imena pominjala u dokumentima. Onda je Nikola Kalabić okončao svoj život poput Račića, Rakovića, Vesića i mnogih drugih oficira. Samo ubistvom.
IP sačuvana
Porazi generala Nedića
Feljton
BELA CRKVA - USTANAK ILI REVOLUCIJA (6)
Porazi generala Nedića
06.10.2006
Piše: Pavle PAVLOVIĆ
KAD je predsednik vlade u okupiranoj Srbiji, ipak, postao general Milan Nedić, i sami Nemci, oni od glavešina koji u tome nisu neposredno sudelovali, uhvatili su se za glavu: na čelu „kvislinške” vlade u Srbiji obreo se njihov zakleti neprijatelj!
A do toga je došlo na molbu i preklinjanje najumnijih srpskih glava, u času kad više nije bilo nikakve srpske države i pred narodom su ostali samo njegovi najviđeniji pripadnici.
U takvom času, ustanak u Beloj Crkvi izazvao je bes okupatora, a neke ratne avanture komunista, koje su samo koštale srpski narod, u stvarnosti nisu donele nikakvu korist, već su bile izazvale primenu nemačke formule prema kojoj je sto srpskih glava trebalo da bude cena jedne nemačke.
Umni Srbi iz prestonice „na plajvaz” su izračunali koliko još Nemaca treba ubiti, pa da ne ostane više nijedan živi Srbin. A postojali su, sem toga, i odlučni nemački planovi šta treba uraditi sa Srbijom da je više uopšte ne bude (podela između Nemačke, Mađarske, Albanije, Bugarske i NDH).
Zato su srpski prvaci tražili nekoga ko bi, kao autoritet, ali i kao „žrtveni jarac”, stao između Srba i Nemaca. A tako nešto, inače, u istoriji je uvek ocenjivano kao dobro - i kad je Marko Kraljević uzimao od Srba harač, da to ne bi činio osioni Turčin, i kad su srpski knezovi po nahijama činili to isto. Nikad ih niko nije zbog toga nazvao „kvislinzima” i „saradnicima okupatora”. Jadnog Nedića jeste!
A ŠTO je najgore, stari general je unapred znao šta ga čeka, pa je to rekao i onima koji su ga molili da se prihvati dužnosti, i nevoljno je uzeo u ruku gorku čašu.
Stari general je doživeo poraz sa svih strana. Protiv njega zaverila se cela istorija. Bio je na nišanu i Nemaca i komunista, i svih drugih ala i vrana. Njega, ipak, nisu pobedili oni koji su ga na kraju ubili, komunisti („samoubistvo u prisustvu vlasti”!), već ga je ubila igra evropskog političkog licemerja. (Njega su isporučili komunistima, a nisu tolike ustaše koje su za to bile neuporedivo „kvalifikovanije”).
A kad je reč o komunistima - oni su ga ubili dvaput: jednom kad su ga gurnuli kroz prozor zatvora, a drugi put falsifikovanjem istorije, i to ne samo zvanične, već i onog poimanja prošlosti koje zarobljava i okiva ljudske umove.
Nepristrasan istoričar morao bi da uzme u obzir i ono što je o sebi i svojoj ulozi rekao sam Milan Nedić. Kad ga je, prilikom susreta u decembru 1943. godine, ugledni predratni političar Adam Pribićević ukorio što progoni Dražine pristalice i napada ih u vladinoj štampi, Pribićević je iste večeri Radoju Vukčeviću, piscu knjige „Na strašnom sudu”, ispričao šta mu je Nedić odgovorio:
„Ja jasno vidim svoj put i svoju sudbinu: vi ćete me streljati ili obesiti. Ali pre nego što dušu predam Bogu, viseći uz neku banderu na Terazijama, ja ću tamo daleko ispred nebeskog prestola videti bar jedan milion Srba, koji mi u jednom času kažu: ostali smo u životu blagodareći tebi
i tvojoj izdaji. Vi ćete me ubiti, a oni će me mrtvog braniti, i pred Bogom, i pred Srbima, i pred sudom istorije. Oni su moje sudije, a ne Mihailović i njegova bezbrižna londonska gospoda. Mihailović može žrtvovati život, ali ja radi tog miliona i celog svog naroda žrtvujem nešto više od svih ljudskih života... Žrtvujem svoju čast i svoje svetlo ime.”
S OBZIROM na to za koji se narod žrtvovao stari đeneral, nije ni čudno što su ga komunisti ubili!
Ne samo Milan Nedić, već i general Draža Mihailović i drugi oficiri i borci Jugoslovenske vojske u otadžbini, bili su - to naknadna pamet obično zaboravlja - legitimni predstavnici srpske i jugoslovenske države, makar i okupirane, dok su komunisti u to vreme bili samozvanci u pohodu za državni, društveni i politički prevrat (i tadašnji komunistički vođa, za većinu ljudi onog vremena samo sumnjivi probisvet ko zna od kakvog oca i kakve majke, gledao se posle kroz prizmu mnogo kasnije harizme i iznuđenog herojskog ordenja).
Svoj naknadno stečeni legitimitet komunisti su, kad su prigrabili vlast, primenili retroaktivno, proglasivši one sa pravim legitimitetom zločincima, samo zato što su se opirali revolucionarnom zločinu.
Što se tiče „služenja okupatoru”, i to je već stavljeno na pravo mesto, ali ne na terenu istorije i javnom planu, već između četiri zida Saveznog sekretarijata za inostrane poslove SFRJ, godine 1968.
Tada je, podsetimo se, SSSR upao u Čehoslovačku. On je tada, „na tenkovima”, doneo Čehoslovačkoj vladu svojih privrženika koju drugi nisu priznavali. Jugoslavija, koja je volela da bude "u svakoj čorbi mirođija", otišla je tako daleko, da je na svom tlu od političkih izbeglica iz Praga, osnovala ilegalnu vladu Čehoslovačke, dok onu drugu, ipak legitimnu, nije priznavala. Bila je to kočnica u hodu međudržavnih odnosa.
Stvar je rešio neki stari, iskusni službenik, diplomata od karijere, jedan od onih koji sve konce spoljnih poslova drže u rukama i onda kad njihovih glavnih šefova nigde nema. On je, obazrivim tonom i biranim rečima, skrenuo pažnju državnim gazdama da je i neophodno i mudro sarađivati sa vladom neke zemlje čak i kada nije izabrana u najboljim okolnostima, jer je ona stvarna vlada svoje zemlje, koja odlučuje o onoliko stvari koliko joj tuđinska sila prepusti. A narodom, čak i pod okupacijom, mora neko da vlada.
BELA CRKVA - USTANAK ILI REVOLUCIJA (6)
Porazi generala Nedića
06.10.2006
Piše: Pavle PAVLOVIĆ
KAD je predsednik vlade u okupiranoj Srbiji, ipak, postao general Milan Nedić, i sami Nemci, oni od glavešina koji u tome nisu neposredno sudelovali, uhvatili su se za glavu: na čelu „kvislinške” vlade u Srbiji obreo se njihov zakleti neprijatelj!
A do toga je došlo na molbu i preklinjanje najumnijih srpskih glava, u času kad više nije bilo nikakve srpske države i pred narodom su ostali samo njegovi najviđeniji pripadnici.
U takvom času, ustanak u Beloj Crkvi izazvao je bes okupatora, a neke ratne avanture komunista, koje su samo koštale srpski narod, u stvarnosti nisu donele nikakvu korist, već su bile izazvale primenu nemačke formule prema kojoj je sto srpskih glava trebalo da bude cena jedne nemačke.
Umni Srbi iz prestonice „na plajvaz” su izračunali koliko još Nemaca treba ubiti, pa da ne ostane više nijedan živi Srbin. A postojali su, sem toga, i odlučni nemački planovi šta treba uraditi sa Srbijom da je više uopšte ne bude (podela između Nemačke, Mađarske, Albanije, Bugarske i NDH).
Zato su srpski prvaci tražili nekoga ko bi, kao autoritet, ali i kao „žrtveni jarac”, stao između Srba i Nemaca. A tako nešto, inače, u istoriji je uvek ocenjivano kao dobro - i kad je Marko Kraljević uzimao od Srba harač, da to ne bi činio osioni Turčin, i kad su srpski knezovi po nahijama činili to isto. Nikad ih niko nije zbog toga nazvao „kvislinzima” i „saradnicima okupatora”. Jadnog Nedića jeste!
A ŠTO je najgore, stari general je unapred znao šta ga čeka, pa je to rekao i onima koji su ga molili da se prihvati dužnosti, i nevoljno je uzeo u ruku gorku čašu.
Stari general je doživeo poraz sa svih strana. Protiv njega zaverila se cela istorija. Bio je na nišanu i Nemaca i komunista, i svih drugih ala i vrana. Njega, ipak, nisu pobedili oni koji su ga na kraju ubili, komunisti („samoubistvo u prisustvu vlasti”!), već ga je ubila igra evropskog političkog licemerja. (Njega su isporučili komunistima, a nisu tolike ustaše koje su za to bile neuporedivo „kvalifikovanije”).
A kad je reč o komunistima - oni su ga ubili dvaput: jednom kad su ga gurnuli kroz prozor zatvora, a drugi put falsifikovanjem istorije, i to ne samo zvanične, već i onog poimanja prošlosti koje zarobljava i okiva ljudske umove.
Nepristrasan istoričar morao bi da uzme u obzir i ono što je o sebi i svojoj ulozi rekao sam Milan Nedić. Kad ga je, prilikom susreta u decembru 1943. godine, ugledni predratni političar Adam Pribićević ukorio što progoni Dražine pristalice i napada ih u vladinoj štampi, Pribićević je iste večeri Radoju Vukčeviću, piscu knjige „Na strašnom sudu”, ispričao šta mu je Nedić odgovorio:
„Ja jasno vidim svoj put i svoju sudbinu: vi ćete me streljati ili obesiti. Ali pre nego što dušu predam Bogu, viseći uz neku banderu na Terazijama, ja ću tamo daleko ispred nebeskog prestola videti bar jedan milion Srba, koji mi u jednom času kažu: ostali smo u životu blagodareći tebi
i tvojoj izdaji. Vi ćete me ubiti, a oni će me mrtvog braniti, i pred Bogom, i pred Srbima, i pred sudom istorije. Oni su moje sudije, a ne Mihailović i njegova bezbrižna londonska gospoda. Mihailović može žrtvovati život, ali ja radi tog miliona i celog svog naroda žrtvujem nešto više od svih ljudskih života... Žrtvujem svoju čast i svoje svetlo ime.”
S OBZIROM na to za koji se narod žrtvovao stari đeneral, nije ni čudno što su ga komunisti ubili!
Ne samo Milan Nedić, već i general Draža Mihailović i drugi oficiri i borci Jugoslovenske vojske u otadžbini, bili su - to naknadna pamet obično zaboravlja - legitimni predstavnici srpske i jugoslovenske države, makar i okupirane, dok su komunisti u to vreme bili samozvanci u pohodu za državni, društveni i politički prevrat (i tadašnji komunistički vođa, za većinu ljudi onog vremena samo sumnjivi probisvet ko zna od kakvog oca i kakve majke, gledao se posle kroz prizmu mnogo kasnije harizme i iznuđenog herojskog ordenja).
Svoj naknadno stečeni legitimitet komunisti su, kad su prigrabili vlast, primenili retroaktivno, proglasivši one sa pravim legitimitetom zločincima, samo zato što su se opirali revolucionarnom zločinu.
Što se tiče „služenja okupatoru”, i to je već stavljeno na pravo mesto, ali ne na terenu istorije i javnom planu, već između četiri zida Saveznog sekretarijata za inostrane poslove SFRJ, godine 1968.
Tada je, podsetimo se, SSSR upao u Čehoslovačku. On je tada, „na tenkovima”, doneo Čehoslovačkoj vladu svojih privrženika koju drugi nisu priznavali. Jugoslavija, koja je volela da bude "u svakoj čorbi mirođija", otišla je tako daleko, da je na svom tlu od političkih izbeglica iz Praga, osnovala ilegalnu vladu Čehoslovačke, dok onu drugu, ipak legitimnu, nije priznavala. Bila je to kočnica u hodu međudržavnih odnosa.
Stvar je rešio neki stari, iskusni službenik, diplomata od karijere, jedan od onih koji sve konce spoljnih poslova drže u rukama i onda kad njihovih glavnih šefova nigde nema. On je, obazrivim tonom i biranim rečima, skrenuo pažnju državnim gazdama da je i neophodno i mudro sarađivati sa vladom neke zemlje čak i kada nije izabrana u najboljim okolnostima, jer je ona stvarna vlada svoje zemlje, koja odlučuje o onoliko stvari koliko joj tuđinska sila prepusti. A narodom, čak i pod okupacijom, mora neko da vlada.
Свети Владика Николај Велимировић над одром покојног Димитрија Мите Љотића
Свети Владика Николај Велимировић над одром покојног Димитрија Мите Љотића
14.04.1945
,,Да jе одсечена само jедна грана, стабло не би много осетило, али стабло jе одсечено до корена, и нама jе нанесен велики бол. Аj. Боже! То jе Твоjа воља и ми jоj се морамо покоравати.
Када се jедан камен баци у воду, он прави концентричне кругове коjи се шире. Тако и смрт Димитриjа Љотића иде тугом његовоj породици, његовоj маjци Љубици, тамо далеко у Смедереву, његовоj супрузи Ивки, његовом брату Jаши, његовим синовима и његовоj кћери. Други круг иде кругу добровољаца, његовим сапутницима и jедномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг иде са дичним четницима, к оном коме jе већ четири године земља простирач а небо покривач. И сад долази и четврти круг, коjи обавиjа цео свет, jер Љотић ниjе био само наш, он jе припадао човечанству, Европи, свету.
Димитриjе Љотић био jе државник, учитељ и хришћанин. Он ниjе био само државник, он jе био хришћански државник. За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Jован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своjе време, и у границама Србиjе док jе Димитриjе Љотић зашао у велике кругове светске политике. То jе био политичар са крстом. Имао сам прилике да га jедном чуjем у манастиру Жичи када jе рекао: "Српски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан". Он jе био учитељ коjи jе учио наjпре делима, па тек онда речима, упућивао jе, и сам jе био пример. Никад ниjе говорио а да делом ниjе показао. Ништа ниjе било да jе говорио, а да ниjе делом остварио. О, да су такви били сви наши учитељи! Христос jе рекао:
"Треба радити па учити, а не само учити".
О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоким хришћанину, и то jе он био наjвећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од перифериjе, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То jе било његово гесло. Димитриjе Љотић jе био човек дубоке вере. Он jе као министар Правде додавао кадионицу свештенику у цркви. Многи су се томе ругали, али он се ниjе стидео. Он jе говорио: "Jа идем да испитуjем вољу Господњу, па кад jе сазнам, ићи ћу за њом, не обазирући се ни лево ни десно." Без Димитриjа Љотића осећа се велика празнина, а то jе празнина коjа се не може лако попунити.
Дрво jе одсечено, али Бог зна шта ради и ми се морамо покоравати Његовоj вољи. Ако jе дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице, а то су многи и многи Љотићи. Ако jе пао Димитриjе Љотић, десетине хиљада српских jунака под оружjем заjеднички сjедињени, не поjединци, него заjеднички, су заменици Димитриjа Љотића. Димитриjе Љотић jе човек коjи jе надахњивао људе. Носио jе тешки крст и у рату и у миру, jер ни у миру му људи нису хтели дати мира. А у рату jе извршио своjу дужност и као воjник и као грађанин. Баш они коjи су били на површини и коjи су били глава народна нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности.
Бог га jе узео баш у своjе време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али га нису узели, jер jе он дао упут своjим животом и своjим трудом до сада. Колика понизност, какав аскетизам, испосник Светогорски, какве молитве, дечиjе милине!
Ми благодаримо њему, његова Светост и jа, захваљуjемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никад заборавити наjверниjем сину Српства.
Када сам говорио са њим у Бечу о сjедињењу наших народних националних снага, он jе, говорећи о ономе за кога сам рекао да му jе већ четири године земља простирач а небо покривач, смерно одговорио: "Он нека заповеда, jа ћу слушати. Он нека буде на врху, jа ћу на дну. Jа ћу му ноге прати." И дошло jе jединство.
Ко jе познавао тога човека, морао га jе волети. Он jе био идеолог, светски, широке душе, лав у храбрости а jагње у кроткости. Говорио jе: "Ако учинимо све народе срећним, бићемо и ми срећни". Чедо Милић, велики мостарски jунак, рекао jе: "Jош сам видео jунака, али jунака као Љотића нигде". О њему ће се зато писати књиге. Писаће не само Срби, него и сви Европљани коjи су га познавали.
Било jе људи коjи су говорили да он воли да прима од некуд, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где му jе имање? Где су му куле? Где су му поља? Jа тога не видим. Али jе био велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он jе био толико богат душом, да jе од ње могао дати и другом, позаjмити осталима увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика ниjе била акробатика, него етика. Он jе био репрезентатор душе и срца српскога, чари и истине српске. Он jе био идеолог хришћанског национализма.
Он jе волео све воjводе. Он jе то мени причао, а исто о њему причале су ми и воjводе, и кружиле похвалнице о њему. Jедан велики воjвода, коjи jе овде међу нама, рекао ми jе jедном приликом пре кратког времена: "Не могу се од њега одвоjити. Речи из његових уста теку као мед. Он jе прави репрезентатор српске политике." Он jе дао толико од себе, па да jе живео jош педесет година, он не би имао шта више да да. Он jе дао одговора на сва питања. Он jе у своjоj идеологиjи обухватио све гране народног живота.
Жалимо га сви, жали га свак. Жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце. И то баш они коjи нису били народни људи, коjи поседуjу виле и богатства, и коjи као jазавци припремаjу себи унапред богатство за сто година. Али он jе наjвише критиковао Немце, и баш зато су га они поштовали. Критиковали су га само они коjи га нису познавали.
Колико jе само волео своjе воjнике. Причао ми jе jедан официр из његове пратње: "Када смо отступали из Београда, на путу смо застали и делили храну воjницима коjи су били гладни. Када смо поделили храну, пришао сам Љотићу и рекао му да jе jош остало хране за мене и њега. Нашта ми jе он рекао: "Подели и то. Ми ћемо лакше. Сад и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не jеде." "И тако сам учинио." Он jе поштовао човека изнад свега, само наjпре и изнад свега – Бога.
Он jе био велики човек. Оно што jе посадио, ухватило jе дубока корена. И све што jе урадио, мирисаће.
Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!
Пала jе наjвећа жртва. Боже, не тражи више. Боже, доста, молимо Те: узео си много и као наjвећу жртву, њега! Боже, нека буде доста. Jа веруjем да jе ова велика жртва капиjа коjа ће нас довести до слободе. Димитриjе Љотић jе капиjа наше нове Отаџбине.
Зато сви, браћо, молимо се за душу великог човека и нека га прими у царство своjе. Нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место коjе заслужуjе.
Бог да прости душу Димитриjа Љотића! Во вjеки вjекова. Амин.
Ниjе мртав Димитриjе Љотић. Он сада припада читавом Српству. Он сада припада небескоj Србиjи. А мртви су jачи него живи. Он jе сада jачи, него када jе био жив и спутан. Он сада jош више ради и поседуjе jош више снаге. Он тек сада ради. Хвала му.,,
14.04.1945
,,Да jе одсечена само jедна грана, стабло не би много осетило, али стабло jе одсечено до корена, и нама jе нанесен велики бол. Аj. Боже! То jе Твоjа воља и ми jоj се морамо покоравати.
Када се jедан камен баци у воду, он прави концентричне кругове коjи се шире. Тако и смрт Димитриjа Љотића иде тугом његовоj породици, његовоj маjци Љубици, тамо далеко у Смедереву, његовоj супрузи Ивки, његовом брату Jаши, његовим синовима и његовоj кћери. Други круг иде кругу добровољаца, његовим сапутницима и jедномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг иде са дичним четницима, к оном коме jе већ четири године земља простирач а небо покривач. И сад долази и четврти круг, коjи обавиjа цео свет, jер Љотић ниjе био само наш, он jе припадао човечанству, Европи, свету.
Димитриjе Љотић био jе државник, учитељ и хришћанин. Он ниjе био само државник, он jе био хришћански државник. За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Jован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своjе време, и у границама Србиjе док jе Димитриjе Љотић зашао у велике кругове светске политике. То jе био политичар са крстом. Имао сам прилике да га jедном чуjем у манастиру Жичи када jе рекао: "Српски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан". Он jе био учитељ коjи jе учио наjпре делима, па тек онда речима, упућивао jе, и сам jе био пример. Никад ниjе говорио а да делом ниjе показао. Ништа ниjе било да jе говорио, а да ниjе делом остварио. О, да су такви били сви наши учитељи! Христос jе рекао:
"Треба радити па учити, а не само учити".
О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоким хришћанину, и то jе он био наjвећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од перифериjе, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То jе било његово гесло. Димитриjе Љотић jе био човек дубоке вере. Он jе као министар Правде додавао кадионицу свештенику у цркви. Многи су се томе ругали, али он се ниjе стидео. Он jе говорио: "Jа идем да испитуjем вољу Господњу, па кад jе сазнам, ићи ћу за њом, не обазирући се ни лево ни десно." Без Димитриjа Љотића осећа се велика празнина, а то jе празнина коjа се не може лако попунити.
Дрво jе одсечено, али Бог зна шта ради и ми се морамо покоравати Његовоj вољи. Ако jе дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице, а то су многи и многи Љотићи. Ако jе пао Димитриjе Љотић, десетине хиљада српских jунака под оружjем заjеднички сjедињени, не поjединци, него заjеднички, су заменици Димитриjа Љотића. Димитриjе Љотић jе човек коjи jе надахњивао људе. Носио jе тешки крст и у рату и у миру, jер ни у миру му људи нису хтели дати мира. А у рату jе извршио своjу дужност и као воjник и као грађанин. Баш они коjи су били на површини и коjи су били глава народна нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности.
Бог га jе узео баш у своjе време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али га нису узели, jер jе он дао упут своjим животом и своjим трудом до сада. Колика понизност, какав аскетизам, испосник Светогорски, какве молитве, дечиjе милине!
Ми благодаримо њему, његова Светост и jа, захваљуjемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никад заборавити наjверниjем сину Српства.
Када сам говорио са њим у Бечу о сjедињењу наших народних националних снага, он jе, говорећи о ономе за кога сам рекао да му jе већ четири године земља простирач а небо покривач, смерно одговорио: "Он нека заповеда, jа ћу слушати. Он нека буде на врху, jа ћу на дну. Jа ћу му ноге прати." И дошло jе jединство.
Ко jе познавао тога човека, морао га jе волети. Он jе био идеолог, светски, широке душе, лав у храбрости а jагње у кроткости. Говорио jе: "Ако учинимо све народе срећним, бићемо и ми срећни". Чедо Милић, велики мостарски jунак, рекао jе: "Jош сам видео jунака, али jунака као Љотића нигде". О њему ће се зато писати књиге. Писаће не само Срби, него и сви Европљани коjи су га познавали.
Било jе људи коjи су говорили да он воли да прима од некуд, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где му jе имање? Где су му куле? Где су му поља? Jа тога не видим. Али jе био велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он jе био толико богат душом, да jе од ње могао дати и другом, позаjмити осталима увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика ниjе била акробатика, него етика. Он jе био репрезентатор душе и срца српскога, чари и истине српске. Он jе био идеолог хришћанског национализма.
Он jе волео све воjводе. Он jе то мени причао, а исто о њему причале су ми и воjводе, и кружиле похвалнице о њему. Jедан велики воjвода, коjи jе овде међу нама, рекао ми jе jедном приликом пре кратког времена: "Не могу се од њега одвоjити. Речи из његових уста теку као мед. Он jе прави репрезентатор српске политике." Он jе дао толико од себе, па да jе живео jош педесет година, он не би имао шта више да да. Он jе дао одговора на сва питања. Он jе у своjоj идеологиjи обухватио све гране народног живота.
Жалимо га сви, жали га свак. Жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце. И то баш они коjи нису били народни људи, коjи поседуjу виле и богатства, и коjи као jазавци припремаjу себи унапред богатство за сто година. Али он jе наjвише критиковао Немце, и баш зато су га они поштовали. Критиковали су га само они коjи га нису познавали.
Колико jе само волео своjе воjнике. Причао ми jе jедан официр из његове пратње: "Када смо отступали из Београда, на путу смо застали и делили храну воjницима коjи су били гладни. Када смо поделили храну, пришао сам Љотићу и рекао му да jе jош остало хране за мене и њега. Нашта ми jе он рекао: "Подели и то. Ми ћемо лакше. Сад и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не jеде." "И тако сам учинио." Он jе поштовао човека изнад свега, само наjпре и изнад свега – Бога.
Он jе био велики човек. Оно што jе посадио, ухватило jе дубока корена. И све што jе урадио, мирисаће.
Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!
Пала jе наjвећа жртва. Боже, не тражи више. Боже, доста, молимо Те: узео си много и као наjвећу жртву, њега! Боже, нека буде доста. Jа веруjем да jе ова велика жртва капиjа коjа ће нас довести до слободе. Димитриjе Љотић jе капиjа наше нове Отаџбине.
Зато сви, браћо, молимо се за душу великог човека и нека га прими у царство своjе. Нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место коjе заслужуjе.
Бог да прости душу Димитриjа Љотића! Во вjеки вjекова. Амин.
Ниjе мртав Димитриjе Љотић. Он сада припада читавом Српству. Он сада припада небескоj Србиjи. А мртви су jачи него живи. Он jе сада jачи, него када jе био жив и спутан. Он сада jош више ради и поседуjе jош више снаге. Он тек сада ради. Хвала му.,,
уторак, 7. април 2009.
недеља, 5. април 2009.
Voja Žanetić: KONKURS ZA POSAO
SRPSKA ANALITIKA
Voja Žanetić: KONKURS ZA POSAO
U skladu sa proklamovanom politikom nemilosrdne i globalne dominacije, a zbog povećanog obima poslovanja, uvođenja novih servisa, sistematizacije radnih mesta i reorganizacije poslovanja u Srbiji i na Balkanu, Centralna Obaveštajna Agencija Sjedinjenih Američkih Država, filijala Beograd, raspisuje
KONKURS ZA UPRAŽNJENA RADNA MESTA U ODSEKU ZA ŠPIJUNAŽU I OPŠTE OBAVEŠTAJNE POSLOVE
Agencija obaveštava sve zainteresovane pojedince da mogu aplicirati za posao na sledećim radnim pozicijama:
Domaći izdajnik
Strani plaćenik
Krtica
Drukara/Tužibaba
Trovač (u verbalnom, a ne nužno i u bukvalnom smislu)
Samostalni davalac informacija (junšpi običan)
Džems Bond u pokušaju
OPIS POSLA
* Saznavanje i dostavljanje informacija relevantnih za realizovanje interesa naručioca posla, a sa posebnim naglaskom na one informacije koje se, u najmanju ruku, ne smatraju javnim.
* Dostavljanje potpuno pogrešnih ili delimično tačnih informacija osobama, institucijama i medijima koje naznači naručilac posla, a u cilju delimičnog ili potpunog dezinformisanja navedenih subjekata.
* Indoktrinacija posebno određenih osoba moralnim i vrednosnim stavovima naznačenim od strane naručioca posla, a u cilju promene moralnih, vrednosnih i ostalih stavova koje indoktrinirane osobe već imaju - u pravcu koji odgovara naručiocu posla i njegovim interesima.
* U posebnim slučajevima od izvršioca posla će se zahtevati obavljanje radnih zadataka koji se ne mogu saopštavati u potencijalno ozvučenim prostorijama, preko mobilnih i fiksnih telefona, pa samim tim ni preko ovog oglasa.
POTREBNE SPOSOBNOSTI I KVALIFIKACIJE
* Osnovna sposobnost rukovanja tehničkim sredstvima pogodnim za obavljanje obaveštajnih delatnosti: automobil (minimum CiA kategorija), kompjuter, telefon, prislušni uređaji, dvogledi, durbini, kamere i fotoaparati.
* Fleksibilni moralni standardi i sposobnost lakog prilagođavanja etičkih principa višim interesima naručioca posla. Osobe sa umanjenim emotivnim reakcijama, sem onih prema novcu, imaju prednost pri zapošljavanju.
* Ranije radno iskustvo u obaveštajnim službama nije nužan uslov za dobijanje radnog mesta, ali omogućava prednost u bodovanju. Poznavanje rukovanja oružjem nije neophodno, ali se preporučuje za svaki slučaj.
* Poznavanje engleskog jezika može umnogome olakšati komunikaciju sa poslodavcem, ali u slučaju aplikanata koji svojim prethodnim znanjem, iskustvom i sposobnostima mogu unaprediti rad Agencije, ovaj uslov nije važan a ni neophodan.
* Aplikanti moraju podneti dokaz da protiv njih nije pokrenuta javna ili tajna optužnica u Haškom tribunalu, da žive ili da su pritvoreni na teritoriji Republike Srbije, te da, ako su muslimanske veroispovesti, nisu trajnije boravili u Iranu, Iraku, Avganistanu i severnim delovima Pakistana. Osobe koje žive na teritoriji Vojvodine prijave mogu, zasad, slati u Beograd, a osobe koje žive na području Kosova mogu se obratiti kancelariji u Prištini i slobodno izostaviti naziv Metohija iz svoje aplikacije za posao.
OSTALI USLOVI
* Kandidat za radno mesto mora biti spreman na neodređeno radno vreme, boravak u prirodi (šetnja po parkovima, noću), voljan da na sastanke često i rado putuje u inostranstvo, pozitivno orijentisan prema prerušavanju - čak i u osobe suprotnog pola. Diskretne osobe, voljne da se novim zaposlenjem ne hvale partneru, deci, rodbini, prijateljima i bivšim kolegama, više su nego dobrodošle.
* Agencija će svojim zaposlenima omogućiti prijatno radno okruženje u timu sa velikim brojem već angažovanih ovdašnjih agenata, solidna primanja i isprave sa svim nephodnim vizama, a bez čekanja u redu ispred ambasade. Falsifikovane isprave moguće su, uz blagovremeno podnetu i nevidljivim mastilom napisanu molbu nadležnom odseku Agencije.
* Aplikanti iz nevladinih organizacija, medija, pripadnika sadašnjih i bivših vladajućih stranaka, kao i pripadnici administracije Republike Srbije nemaju prednost pri zapošljavanju, sem u slučaju da se uprazni neko od već mnogobrojnih postojećih radnih mesta popunjenih kadrovima sa ovim kvalifikacijama.
KONTAKT
Prijave, bez biografije (biografije već imamo), mogu se slati na već poznatu beogradsku adresu ili na
Centralna Obaveštajna Agencija
Sektor ljudskih resursa
Vašington, Okrug Kolumbija, 20505
Konkurs je otvoren do završetka suđenja Jovici Stanišiću.
("Večernje novosti")
Voja Žanetić: KONKURS ZA POSAO
U skladu sa proklamovanom politikom nemilosrdne i globalne dominacije, a zbog povećanog obima poslovanja, uvođenja novih servisa, sistematizacije radnih mesta i reorganizacije poslovanja u Srbiji i na Balkanu, Centralna Obaveštajna Agencija Sjedinjenih Američkih Država, filijala Beograd, raspisuje
KONKURS ZA UPRAŽNJENA RADNA MESTA U ODSEKU ZA ŠPIJUNAŽU I OPŠTE OBAVEŠTAJNE POSLOVE
Agencija obaveštava sve zainteresovane pojedince da mogu aplicirati za posao na sledećim radnim pozicijama:
Domaći izdajnik
Strani plaćenik
Krtica
Drukara/Tužibaba
Trovač (u verbalnom, a ne nužno i u bukvalnom smislu)
Samostalni davalac informacija (junšpi običan)
Džems Bond u pokušaju
OPIS POSLA
* Saznavanje i dostavljanje informacija relevantnih za realizovanje interesa naručioca posla, a sa posebnim naglaskom na one informacije koje se, u najmanju ruku, ne smatraju javnim.
* Dostavljanje potpuno pogrešnih ili delimično tačnih informacija osobama, institucijama i medijima koje naznači naručilac posla, a u cilju delimičnog ili potpunog dezinformisanja navedenih subjekata.
* Indoktrinacija posebno određenih osoba moralnim i vrednosnim stavovima naznačenim od strane naručioca posla, a u cilju promene moralnih, vrednosnih i ostalih stavova koje indoktrinirane osobe već imaju - u pravcu koji odgovara naručiocu posla i njegovim interesima.
* U posebnim slučajevima od izvršioca posla će se zahtevati obavljanje radnih zadataka koji se ne mogu saopštavati u potencijalno ozvučenim prostorijama, preko mobilnih i fiksnih telefona, pa samim tim ni preko ovog oglasa.
POTREBNE SPOSOBNOSTI I KVALIFIKACIJE
* Osnovna sposobnost rukovanja tehničkim sredstvima pogodnim za obavljanje obaveštajnih delatnosti: automobil (minimum CiA kategorija), kompjuter, telefon, prislušni uređaji, dvogledi, durbini, kamere i fotoaparati.
* Fleksibilni moralni standardi i sposobnost lakog prilagođavanja etičkih principa višim interesima naručioca posla. Osobe sa umanjenim emotivnim reakcijama, sem onih prema novcu, imaju prednost pri zapošljavanju.
* Ranije radno iskustvo u obaveštajnim službama nije nužan uslov za dobijanje radnog mesta, ali omogućava prednost u bodovanju. Poznavanje rukovanja oružjem nije neophodno, ali se preporučuje za svaki slučaj.
* Poznavanje engleskog jezika može umnogome olakšati komunikaciju sa poslodavcem, ali u slučaju aplikanata koji svojim prethodnim znanjem, iskustvom i sposobnostima mogu unaprediti rad Agencije, ovaj uslov nije važan a ni neophodan.
* Aplikanti moraju podneti dokaz da protiv njih nije pokrenuta javna ili tajna optužnica u Haškom tribunalu, da žive ili da su pritvoreni na teritoriji Republike Srbije, te da, ako su muslimanske veroispovesti, nisu trajnije boravili u Iranu, Iraku, Avganistanu i severnim delovima Pakistana. Osobe koje žive na teritoriji Vojvodine prijave mogu, zasad, slati u Beograd, a osobe koje žive na području Kosova mogu se obratiti kancelariji u Prištini i slobodno izostaviti naziv Metohija iz svoje aplikacije za posao.
OSTALI USLOVI
* Kandidat za radno mesto mora biti spreman na neodređeno radno vreme, boravak u prirodi (šetnja po parkovima, noću), voljan da na sastanke često i rado putuje u inostranstvo, pozitivno orijentisan prema prerušavanju - čak i u osobe suprotnog pola. Diskretne osobe, voljne da se novim zaposlenjem ne hvale partneru, deci, rodbini, prijateljima i bivšim kolegama, više su nego dobrodošle.
* Agencija će svojim zaposlenima omogućiti prijatno radno okruženje u timu sa velikim brojem već angažovanih ovdašnjih agenata, solidna primanja i isprave sa svim nephodnim vizama, a bez čekanja u redu ispred ambasade. Falsifikovane isprave moguće su, uz blagovremeno podnetu i nevidljivim mastilom napisanu molbu nadležnom odseku Agencije.
* Aplikanti iz nevladinih organizacija, medija, pripadnika sadašnjih i bivših vladajućih stranaka, kao i pripadnici administracije Republike Srbije nemaju prednost pri zapošljavanju, sem u slučaju da se uprazni neko od već mnogobrojnih postojećih radnih mesta popunjenih kadrovima sa ovim kvalifikacijama.
KONTAKT
Prijave, bez biografije (biografije već imamo), mogu se slati na već poznatu beogradsku adresu ili na
Centralna Obaveštajna Agencija
Sektor ljudskih resursa
Vašington, Okrug Kolumbija, 20505
Konkurs je otvoren do završetka suđenja Jovici Stanišiću.
("Večernje novosti")
Пријавите се на:
Постови (Atom)
Постови
