Nema para za cetnike u rasejanju

Nema para za četnike u rasejanju

Mesečna primanja koja sleduju borcima, državljanima Republike Srbije, neće biti isplaćivana ukoliko korisnik ima prebivalište u inostranstvu. Ovo je samo jedna od novina Zakona o boračko-invalidskoj zaštiti koji je Vlada Srbije uputila skupštini na usvajanje po hitnom postupku i čije se usvajanje očekuje tokom marta. Predloženi propis čak predviđa da se primanja koja su obustavljena dok su korisnici boravili van teritorije Srbije neće naknadno isplaćivati.
Na drugoj strani, krug korisnika prava na materijalno obezbeđenje proširen je tako da osim partizana i borcima iz ratova devedesetih godina prošlog veka, ono pripada i pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta, pod uslovom da su državljani Srbije.
Zakonodavac predviđa da će se zbog toga, na jednoj strani, za oko 50 odsto biti povećan broj osoba koje će dobijati novac na osnovu boračkog staža, ali da će otprilike za isti procenat taj broj biti i smanjen zbog pooštravanja uslova za priznavanje prava na materijalno obezbeđenje.
Između ostalih uslova, osobe koje su u radnom odnosu, vlasnici firmi i penzioneri ne mogu dobijati novac po osnovu svog učešća u ratu. Takođe, prava borcima neće biti priznata ukoliko su osuđeni za ratni zločin pravosnažnom sudskom presudom u Srbiji. Zanimljivo je da presuda zbog učešća u borbama protiv partizana neće predstavljati smetnju za borački dodatak. Sve ove novine predlagač crpi iz izjednačavanja partizana i četnika.

Prema predloženom zakonu, status borca imaće i državljanin Republike Srbije koji je kao pripadnik Vojske Kraljevine Jugoslavije učestvovao u aprilskom ratu od 6. do 17. aprila 1941. godine, kao i onaj koji je stupio u Ravnogorski pokret, počev od 17. aprila 1941. godine pa do 15. maja 1945. godine.


Uz dva svedoka

Pravo na Ravnogorsku spomenicu imaju borci koji su u Jugoslovensku vojsku u otadžbini, odnosno Ravnogorski pokret stupili u periodu od 17. aprila do 31. decembra 1941. godine, pod uslovom da službu nisu prekidali do 15. maja 1945. godine, osim ukoliko su od 12. septembra 1944. do 15. maja 1945.g. pristupili partizanima. Zahtev za dodeljivanje Spomenice može se podneti do 31. decembra 2007. godine, a rešava se samo na osnovu pismenih dokaza o učešću i izjava dva svedoka koja neposredno mogu da posvedoče o učešću u NOR-u. Spomenica se može i posthumno dodeliti članu najuže porodice preminog borca.

Drazin grob / preuzeto iz Kurira

DRAŽIN GROB

Komunisti su Mihailoviću prvo čekićem polomili kičmu, a potom su ga likvidirali hicem u potiljak, svedoči bivši zatočenik Mihailo Šaškijevič

BEOGRAD - Đeneral Dragoljub - Draža Mihailović, vođa Ravnogorskog pokreta i komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini, ubijen je na Adi Ciganliji, tik uz ondašnji kazamat, a njegovo telo zakopano je u nužničku jamu i zatrpano fekalijama! To za Kurir tvrdi Mihailo Šaškijevič, jedan od tri poznata svedoka koji su 18. jula 1946. godine, kada je Draža streljan, bili zatočeni u zatvoru na Adi Ciganliji, srušenom pedesetih godina prošlog veka.

Sam Mihailo Šaškijevič nije gledao likvidaciju četničkog đenerala, ali su mu to prenele kolege robijaši, koji su ujutro, pošto je streljano ukupno osmoro "neprijatelja naroda", razgovarali sa zatvorskim stražarima.
- Dva zatvorenika, nezavisno jedan od drugog, tvrdili su mi da im je sutradan stražar u poverenju rekao: "Juče su nam ubili Čiču". Opisao je da đeneral Mihailović nije mogao da hoda, nego su ga dva oficira vukla držeći ga ispod ruku, dok su mu se noge vukle po zemlji - seća se Šaškijevič, dodajući da su Dražu vukli zato što su mu prethodno čekićem slomili kičmu.

Ovde čiča počiva... Mihailo Šaškijevič

- U pitanju je srednjovekovni ritual planinske sirovine koja se dočepala vlasti, pa se iživljavala nad nemoćnim. Đeneral je verovatno zbog toga u času streljanja bio bez svesti, pa nije bilo potrebno da se izvodi pred streljački vod, već mu je presuđeno revolverom u potiljak - kaže ovaj disident poljskog porekla, čiji je otac službovao u Ratnoj mornarici Kraljevine Jugoslavije.

Šaškijevič tvrdi da su stražari, mahom seljaci iz okoline Vranja i Leskovca, čija je kućica bili iza zatvorskih zidina, u noći između 17. i 18. jula videli Dražinu likvidaciju, koja se dogodila iznad krečane, naspram koje se u zatvorskom kompleksu nalazila nužnička jama.

- Posle streljanja, iste noći, prokopan je prolaz između krečane i jame sa fekalijama, pa su streljana tela poplavljena sadržajem iz nužničke jame, a zatim posuta krečom i zatrpana zemljom. To su videli i zatvorenici "slobodnjaci", tri dana posle egzekucije. Oni su svedočili da je krečana zatrpana i da nikom nije dozvoljeno da joj priđe - navodi Šaškijevič.

Šaškijevič je u vreme egzekucije na Adi služio jednogodišnju kaznu zatvora kao politički osuđenik, a posle toga otišao u SAD, gde je kao profesor matematike stekao penziju.

		Lazarevski pogrešio Teorija Mihaila Šaškijeviča u potpunosti pobija priču bivšeg podoficira KNOJ Ljube Lazarevskog, koji je pre dve godine rekao da je Draža Mihailović ubijen u Lisičjem potoku, koji se nalazi u blizini Belog dvora. Lazarevski je, naime tvrdio da je Draža ubijen sa još sedmoricom osuđenika, 18. jula 1946. u 1.30 sati posle ponoći, i da su njihova tela zakopana u tri rake. - Lazarevski je rekao da je tog dana trebao da bude streljan i Mladen Žujović, a da ga je od smrti spasao rođak, član Politbiroa KPJ Sreten Žujović Crni, na čiju je intervenciju Mladen vraćen iz povorke. To nije istina, jer je Mladen Žujović 1943. napustio Split, skrasio se u Francuskoj, gde se oženio rođakom čuvenog Šarla de Gola i tamo kasnije i umro - pobija Šaškijevič teoriju suprotnu svojoj.

http://www.kurir-info.co.yu/Dnevne-vesti/V-04-14072006.shtml

Где је Ччин гроб?

"Ефекат Тито" - лажни споразуми Немаца са четницима

Поводом новоотворене београдске изложбе „Ефекат Тито” поставља се питање где су били извори моћи

Поводом новоотворене београдске изложбе „Ефекат Тито” поставља се питање где су били извори моћи за грађење највећег култа личности

Владислав Б. Сотировић, 18.03.2009

+++

(једног класичног малограђанина и носиоца комплекса ниже вредности још од раног детињства) у савременој балканској повести.

Поред обилате финансијско-политичке подршке НАТО пакта од самог свог оснивања 1949. г. па све до Титове смрти, култ личности овог загорског машин-бравара се калио и на ординарним лажима и фалсификатима из доба „народноослободилачке борбе југословенских народа и народности” као и на идеолошко-политикантским произвољним интерпретацијама историјске грађе која је прошла кроз ОЗНА-шко-УДБА-шки једнопартијски филтер морално-политичке подобности. У ту сврху су, на пример, коришћени немачки документи о наводним немачко-четничким споразумима у Србији.

Наиме, у другој половини 1943. г., када је свима, сем ваљда Хитлеру, било јасно да ће Рајх изгубити рат (питање је било само када) немачка команда Југоистока је почела да примењује нову тактику како би крај рата што више продужила. Тако се почињу појављивати у званичним локалним немачким извештајима и документима са простора Недићеве Србије некакви споразуми са Михаиловићевим четницима који су уследили као последица претходно наводно потписаног примирја. Тако можемо наћи у немачким документима да је „примирје” и „споразум” 28. новембра потписано са командантом Горске краљеве гарде капетаном Николом Калабићем, затим 14. децембра са капетаном Михајлом Ћаћићем и на Божић по јулијанском календару са потпуковником Љубом Јовановићем.

Оно што једном објективном и непристрасном повесничару (читај некомунистичком) одмах боде очи након летимичног погледа на ова немачка документа јесте неоспорна чињеница да ниједан од њих није потписан нити од једног јединог равногорског официра који је наводно „углавио” билатерални уговор са немачким окупатором. Уколико упоредимо ова документа са оним правим документованим споразумима између Вермахта и Титових партизана из марта, априла и маја исте године видећемо да у „четничко-немачким споразумима” нема чак ни класичних записника са одржаних преговарачких састанака нити пак извештаја о току преговора. Можемо само поставити питање како су увек педантни Немци (било нацисти или не) у новембру и децембру 1943. г. дозволили себи овако велики административни пропуст тим више што „споразуми” са Равногорцима стварно и постоје на папиру али из неког разлога нису потписани са четничке стране. Објашњење је у суштини једноставно - Вермахт је стварно и настојао не само да ступи у контакт са месним четничким командантима већ и да их приволи на војну сарадњу против комуниста како би се унутрашња пета колона разбила пре појављивања совјетских тенкова на Дунаву.

Представници равногорске информативне службе су се у појединим случајевима и одазивали на немачке позиве на разговор у намери да просто виде шта то Немци хоће али су сваку сарадњу са Вермахтом било оверену речима или пером одбијали не само стога што је оперативни командант ђенерал Михаиловић био стриктан по том питању током читавог рата већ и из личних моралних обзира. Међутим, након ових прелиминарних разговора Немци су самоиницијативно писали „тајне споразуме” са Дражиним четницима и слали их за Берлин и растурали по Србији као готова ствар и то из два разлога:

•§ да би утицали на Берлин да преформулише своју политику на Балкану. Хитлер наиме ни по коју цену није хтео ни да чује о немачкој сарадњи са југословенским „бандитима” како са партизанима тако ни са четницима а награда за Титову и Дражину главу од по 100.000 рајхсмарака у злату с јесени 1941. г. је још увек важила. Стога је сам Хитлер поништио „Мартовске споразуме” између Титових партизана и немачке команде на простору НДХ.

•§ „лажним споразумима” са четницима, тј. њиховим јавним објављивањем по Србији, водио се тзв. „посебан рат” против „дражиноваца” како би се читав Равногорски покрет дискредитовао и тако индиректно и натерао на сарадњу.

О каквим се „споразумним” тачкама (тј. обавезама) радило (односно, до чега је Немцима у Србији стварно и било стало) може се видети из текста послатог извештаја за Берлин о „усменом” договору са четничким командантом Раваничке бригаде, капетаном II класе Михаилом Ћаћићем (25. децембра 1943. г.):

•§ обе стране прекидају међусобне борбе (што је директан доказ да су четници ратовали против Немаца као и да су Немци организовали потере и офанзиве против четника).

•§ Немци неће хапсити цивиле-јатаке нити стрељати таоце из разлога што припадају покрету ђенерала Михаиловића.

•§ тачно наведена и разграничена област се препушта локалном четничком старешини да је очисти од партизана, тј. Немци чувају своју крв а пуштају Србе да се међусобом разрачунају.

•§ договор је имао временски ограничено дејство (у овом случају је важио до 15. јануара наредне године, тј. све скупа три седмице).

Мора се рећи да је у односу на овакве исфабриковане немачке „споразуме” са четницима Драже Михаиловића стварно стање на терену у Недићевој Србији током читавог ратног периода а поготову након Стаљинградске и Курске битке било ратно. С друге стране, сам Дража је сматрао да у принципу није наодмет користити једне непријатеље против других исто као и могућности да се некако од Немаца дође до оружја и муниције и тако колико-толико парира Титовим партизанима који су за разлику од четника били обилато снабдевани и оружјем и муницијом и сваком другом војном опремом како од Совјета тако и од Англо-Американаца и то оружје углавном користили против четника који су им били у почетку главни а од средине 1943. г. и једини стварни непријатељи. Чича је овакве тајне задатке набавке оружја и муниције од Немаца и то углавном преко недићеваца поверавао искључиво малом и поузданом броју људи. Свима другима је сваки контакт са Немцима, а поготово преговарање, било најстроже забрањено и то из разлога кога је сам Чича навео у једном писму да такве везе са Немцима иду само њима у рачун са крајњим циљем да прво компромитују а затим и потпуно униште четнике (након уништења партизана уз помоћ четника). Ђенерал је своје команданте одвраћао не само од преговора и споразума са Немцима већ и са недићевцима и љотићевцима како би се сачувао углед четничке организације код западних савезника и самог народа у земљи. Стога Дража тих дана издаје и стриктну Наредбу која се састоји из две тачке:

•§ Немци су се све до сада служили разноразним преварама како би похапсили и стрељали четничке команданте. Команданти Дангић у Босни и Херцеговини и Павле Ђуришић у Црној Гори и Санџаку су управо жртве овакве немачке преваре и стога се Немцима никада не сме и не може веровати.

•§ Потребно је да се четничка Врховна команда одмах извести о сваком појединачном покушају локалних четничких команданата да ступе у везу са Немцима. Без стриктне дозволе саме Врховне команде забрањује се вођење појединачних преговора са непријатељем. Сви гласови о наводним четничким споразумима са Бугарима и Немцима су лажни и требају се одмах демантовати.

Ђенерал је у појединим случајевима дозвољавао да се од недићеваца узме понуђено оружје (али без икаквог склапања споразума о сарадњи) за борбу против антисрпског белосветског олоша а овакву четничку политику у грађанском рату на простору Србије који су Титови партизани отпочели у јесен 1941. г. упркос договореном споразуму између Драже и Тита из септембра 1941. г. рационално и национално образлагао речима да су управо комунисти највећи непријатељи Српства - „зло које морамо уништити по сваку цену” али и као „смртне непријатеље Европе”. Колико је био у праву Срби са обе стране реке Дрине су се врло брзо уверили одмах након завршетка рата. Чак и данас, један бивши „јахач попова” након рата (Драгољуб Мићуновић) углављује у Загребу званичну посету Иве Санадера Србији уз необавезу да се извини Србима за хрватски геноцид и етничко чишћење „Липе Њихове” (ако формално извињење некоме ишта и значи).

Међутим, Немцима је одговарала само једна варијанта са четницима а то су стварни или лажни јавни споразуми са њима и стога немачки агенти почињу да проносе гласине о споразумима са равногорцима уз своје самостално тумачење. Колико су у томе били успешни види се и из тога да је Дража морао два пута да интервенише против оваквих неоснованих и по четнички покрет крајње штетним гласинама. Прво је послао интерни распис свим четничким командантима у коме демантује овакве гласине и забрањује било какве споразуме са Немцима, а 28. новембра (дакле истог дана када су титоисти почели да руше Краљевину Југославију у Јајцу и да стварају нову „јајарску” Југославију са малом и деградираном Србијом и великом Хрватском која је била Титова отаџбина) издаје и јавно саопштење у форми одговора Немцима на њихове дотадашње понуде и пропаганду. Овај одговор који је почео организованим каналима да се растура 4. децембра је потписан од стране највиших равногорских војних и цивилних органа: Штаба Врховне команде југословенске војске и Централног националног комитета Краљевине Југославије.

Одговор је био јасан и гласан уз опаску да је апсолутно нелогично да се сада потписују споразуми са Немцима када су рат већ изгубили и да је очигледно да ширење оваквих гласина представља само последњи трзај губитника који се и за сламчицу хвата не били се некако спасао. Споразуми са Италијанима и Немцима нису склапани ни када су Рим и Берлин били на врхунцу своје моћи (за разлику од партизана) и када је изгледало да ће Силе Осовине можда и добити рат. Ако је тада сачуван образ српских и југословенских патриота није било ни једног рационалног разлога да се исти крајем 1943. г. каља.

Одговор Немаца на ову Дражину јавну објаву је био исто тако јаван: објављен је наводни „споразум” са командантом Горске краљеве гарде - Николом Калабићем, наравно без Николиног потписа. Ипак, известан успех овакве немачке пропагандне акције против четника Драже Михаиловића је постојао и то из три разлога:

•§ Немци су стварно престали да привремено нападају четнике и то тачно у оним областима у којима су командовали четнички команданти који су наводно такве „споразуме” и склапали па се стога стицао погрешан утисак да је и дошло до некаквих споразума на линији Немци-четници. Ова чињеница је касније од стране послератне комунистичке пропаганде била искоришћена до врхунца и служила је као један од главних „доказа” (поред фалсификованих фотографија) за четничку „колаборацију” са окупатором док су „Мартовски споразуми” између партизана и Немаца из 1943. г. били табу тема за повесничаре и политичаре. На пример, Тито је дозволио да се на српскохрватски језик са енглеског преведе књига Јоза Томашевића о четницима али без објављивања оних страница које говоре о „Мартовским споразумима”.

•§ Немци су одједном пустили из затвора велики број Дражиних четника и њихових јатака уз престанак масовних стрељања истих.

•§ Четници су још пре овакве немачке пропагандне акције стопирали своју офанзиву на Немце (а која је била покренута поводом и након капитулације Италије) и то из два разлога: јер су их Титови партизани напали с леђа и јер су Англо-Американци дефинитивно одустали од искрцавања на обалама југословенског дела Јадрана и тиме одустали од отварања „Другог” фронта на Балкану.

На крају, немачка команда у Недићевој Србији је 1. фебруара 1944. г. званично објавила да се против Дражиних четника наставља борба уз образложење да се наводно четници нису држали постигнутих споразума. Дражиновци се нису ни могли држати тих споразума (за разлику од Немаца) јер им четничка Врховна команда није у том смислу никада ни издала никакво наређење (док је немачка команда својим јединицама издавала наређења о обустави ватре против четника).

А равногорска команда није ни могла да издаје таква наређења јер стварни споразуми са Немцима никада нису ни постојали.