Nacionalno izmirenje

Nacionalno izmirenje

Povodom Zakona o izjednačavanju prava četnika i partizana - da li je srpski građanski rat konačno završen?

Piše: Igor Ivanović

Autobiografski uvod

Bio sam klinac, nisam imao ni deset godina. Baba me drži za ruku i vodi kući seoskim sokačetom. Topla letnja noć, miriše detelina i čuju se zrikavci. Ja je odjednom pitam nešto o dedi, onako bupnem kao i svako dete. Ona mi brzo stavlja ruku preko usta i šapuće nešto u stilu "pusti to sad". Oko nas nigde nikog, mrkli mrak, tek u daljini po koja upaljena sijalica. A ona me grli i glas joj drhti, kao da se boji, iako su prošle tri decenije od Drugog svetskog rata. Živela je posle još dugo i skoro nikada nije govorila o svom poginulom suprugu, praveći se da mnoge stvari ne pamti. Ja se ipak dobro sećam straha u njenom glasu te noći kada me je u seoskoj pustari ućutkala u nameri da saznam nešto o svom dedi. Godinama kasnije razmišljajući o toj noći shvatio sam da je ona za mene bila prekretnica. Odlučio sam da živim u Srbiji bez straha.

Ipak, učili su me u školi da je Pokret u kojem je moj deda proveo rat kao kapetan bio kvislinški. Moj otac je odrastao uz zvanične stavove da je njegov otac (moj deda) bio ratni zločinac kao oficir Jugoslovenske vojske u otadžbini. Moju babu su zatvarali, kažnjavali, vodili na lažna streljanja i oduzeli joj skoro sve što je porodica posedovala. Svi smo na neki način nosili breme četničkog krsta.

Početkom sedamdesetih oca su proglasili četničkim piscem i osudili na dve godine zatvora zbog, iz današnjeg ugla politički benignog romana, koji je oslikavao stanje u Jugoslovenskom fudbalu. Prognan i obespravljen, doneo je odluku sličnu Foknerovoj kada su ga odbili na početku književne karijere svi izdavači: "Ovo je najbolji znak da život posvetim pisanju!" U decenijama koje slede, izučavanjem Ravnogorskog pokreta na Jugu Srbije uspeo je nedvosmisleno da dokaže da je njegov otac bio patriota, antifašista i da nije bilo govora o ratnom zločinu. Uzalud, zvanične vlasti su ga još više napale.

Ova priča o progonu jedne porodice u komunističkoj Jugoslaviji nije izuzetak. Naprotiv, ona je pre opšte mesto, nego usamljena kota. Koliko ste puta, sa manje ili više sličnosti, čuli ovakve priče? Da li je možda i vaša porodica jedna u nizu obespravljenih? Bilo da su vam preci pre rata bili kraljevi oficiri, trgovci, žandari, intelektualci, seoske gazde, industrijalci, politički prvaci, umetnici i slično. Da ne pričam ako su učestvovali u ratu, a nisu bili partizani!

Pobednik u ratu je napisao svoju crno-belu istoriju i produbio rovove u srpskom narodu. U ideološkoj i jednoumnoj državi partizansko poreklo je postalo snažna ulaznica u elitu. Od ravnogorskih potomaka se tražilo da se idejno odreknu svojih predaka i da ih zakopaju u sećanjima. Nije bilo veće jeresi od sumnje u zvanično tumačenje ratne istorije na našim prostorima. Ako su već bili prisiljeni da žive u ideološkoj "istini" o izdajničkoj krivici svojih predaka, ravnogorski potomci su bar pokušali da olakšaju sebi i porodici život i izbore ravnopravniji status u društvu. Sve patnje, sva traganja i sva priznanja kao da su stale u jednu strofu Matije Bećkovića u pesmi "Očinstvo", posvećenoj njegovom ocu četničkom oficiru:

"Ali ja silazim na dno praočinstva
Da tražim svome sopstvu nosioca,
I srž svoju zagrejem kod svog stvorioca,
I primim sramotu zbog tog zločinstva..."

Deca ne mogu biti kriva zbog eventualnih greha svojih očeva. Prema svoj deci država mora imati ravnopravan status. Građanski rat mora prestati sa poslednjim ispaljenim metkom. Pobednik u ratu mora pokazati milosrđe ka poraženom da bi deca i jednih i drugih rasla u nepodeljenoj naciji. Istorijska nauka mora dati poslednju reč. Međutim, ništa od ovoga se nije dogodilo u Srbiji.

Istorijsko podsećanje

Istina je strpljivo i dugo tražila svoj put do površine, kao reka ponornica. Ali kada ga je jednom prosekla dnevno je spirala mulj sa zvanične verzije komunističke istorije. Danas svako ko je iole nepristrasan i angažovan lako može da uoči da je Ravnogorski pokret bio oslobodilački i antifašistički. Dokazi su jasni i svima zainteresovanim pristupačni. Evo najosnovnijih:

Generalštabni pukovnik Dragoljub-Draža Mihailović (odlikovan za hrabrost u Prvom svetskom ratu) odbio je da prizna kapitulaciju i 11. maja 1941. formirao na Ravnoj gori prvi pokret otpora u Evropi. Bio je legitimni komandant i ministar vojni u Jugoslovenskoj emigrantskoj vladi koju je vodio Slobodan Jovanović i koja je bila zvanični član antihitlerovske koalicije. Po odobrenju kralja Petra II Karađorđevića od 17. juna 1942. Mihailović postaje načelnik štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini. Njegovi vojnici, tačnije Jadarski četnički odred na čelu sa potpukovnikom Veselinom Misitom, oslobađaju 31. avgusta 1941. Loznicu i tako faktički podižu ustanak protiv Nemaca.

To je bio prvi oslobođeni dan u okupiranoj Evropi i prva predaja jednog nemačkog garnizona. Iste godine 4. septembra Mihailović odbija predlog Milana Nedića o vojnom savezu i sa najboljim namerama 19. septembra u Struganiku sklapa savez sa komunistima o zajedničkoj borbi protiv okuparora. Četnici samostalno oslobađaju 24. septembra Požegu, a pod komandom poručnika Zvonimira Vučkovića 28. septembra Gornji Milanovac, kada se takođe predao nemački garnizon. Zajedno sa partizanima četnici 1. oktobra oslobađaju Čačak. U istom periodu major Dragoslav Račić vodi velike borbe oko Šapca i drži grad u blokadi.

Najveća bitka vođena je u noći između 13. i 14. oktobra oko Kraljeva. Tada je prema nemačkim podacima poginulo 80 četnika, uključujući i komandanta Simu Uzelca, što je narod opevao u pesmi: "Na Kraljevu živa vatra seva". U sklopu ovih borbi 7. oktobra izvršen je artiljerijski napad na Kraljevo od strane četnika sa položaja Ružića Brdo, što se posle rata slavilo kao dan artiljerije JNA! Takođe, u noći između 31. oktobra i 1. novembra izvršen je tenkovski napad na grad od strane četnika, a ovaj datum se posle rata slavio kao dan tenkovskih jedinica JNA! Nemci u protivudaru napadaju 3. decembra četničke položaje na Ravnoj Gori, a tri dana kasnije upadaju u Struganiku u kuću vojvode Živojina Mišića, gde zarobljavaju vojvodinog sina majora Aleksandra Mišića i majora Ivana Fregla. Streljaju ih zajedno 17. decembra u Valjevu. Raspisuju ucenu na glavu Mihailovića na 200.000 dinara. To je bila prva ucena za nekim vođom pokreta otpora u okupiranoj Evropi.

Nemci su tokom rata pokretali čitav niz operacija protiv Mihailovićevog pokreta. Tako 13. aprila 1942. jedinice 717. divizije vrše snažan napad na Goliji. Krajem maja usledila je akcija "Forstrat" u dolini Ibra. Lično je Hajnrih Himler 17. jula 1942. izdao naređenje svim jedinicama u Srbiji o hitnoj eliminaciji četničkog poktera. Početkom septembra general Paul Bader komandant Srbije i feldmaršal Vilhelm Kajtel načelnik štaba Vrhovne komande Vermahta, odlučuju da pošalju specijalnu vojnu četu za zarobljivanje Mihailovića. Velika ofanziva, nazvana "Kopaonik", usledila je 12. oktobra 1942. i vodi je elitna SS divizija "Princ Eugen".

Početkom 1943. nemačka komanda pokreće veliku akciju "Morgenluft" protiv četnika u kojoj su između ostalih učestvovale jedinice iz divizije "Brandenburg" i pošto general Mihailović nije uhapšen, 21. jula ponovo biva ucenjen na 100.000 nemačkih zlatnih maraka, ovoga puta zajedno sa Titom. U leto i jesen ž43. četnici oslobađaju Prijepolje, Berane i Višegrad, kojom prilikom je 4. oktobra izvedena najveća diverzantska akcija na tlu Jugoslavije. Nakon toga je pokrenuto 5 nemačkih ofanziva protiv Mihailovića, redom: "Maiskolben", "Krum", "Dolhštos", "Herstnebl" i "Hamelbraten". U avgustu 1944. nemačka komanda Jugoistoka i glavni diplomata Herman Nojbauer razmatraju mogućnosti raznih saradnji, a lično Hitler na satanku u Rastenburgu od 20. do 22. avgusta 1944. generalu Valteru Varlimontu predlaže saradnju sa komunistima i odbija bilo kakvu pomisao o saradnji sa četnicima.

Svi navedeni podaci su elementarne istorijske činjenice i oko njih nema spora u zapadnoj javnosti i nauci. Američki nedeljnik "Tajm" je u broju od 25. maja 1942. objavio portret generala Mihailovića na naslovnoj strani. U avgustu je britanski komandant srednjeg istoka general Ohinlek poručio da sa "divljenjem prati operacije četničkih odreda". I francuski general Žiro, komandant snaga u severnoj Africi pozdravlja u jesen generala Mihailovića, a sredinom januara 1943. američki general Dvajt Ajzenhauer mu upućuje ličnu poruku poštovanja. General Šarl de Gol odlikuje Mihailovića 2. februara 1943 "Ratnim krstom sa palmovom grančicom" uz pohvalnu naredbu koja je pročitana svim pripadnicima francuskog pokreta otpora. Američki predsednik Hari Truman je 29. marta 1948. odlikovao Mihailovića "Ordenom za zasluge". Ovaj čin ima posebnu težinu, jer se odigrao nakon Mihailovićevog ubistva i proglašavanja izdajnikom. Prema američkim izvorima četnički odredi su tokom rata spasili 432 angloamerička pilota i drugog avijatičarskog osoblja.

Ukratko, ne postoji ni jedan jedini dokument nemačkog ili savezničkog porekla koji bi Mihailovića i njegove borce okarakterisao kao kvislinge. Nikada nije bilo nikakve saradnje na generalnom planu i od početka do kraja Drugog svetskog rata četnici su bili "nemački neprijatelj broj 1" na Balkanu. U pojedinim regionima bilo je saradnje od strane nekih komandanata (vojvoda Ðujić ili major Ðurišić) prvenstveno u cilju spasavanja srpskog naroda od kame i progona. Takođe je bilo i parcijalnih saradnji negde na terenu u trgovačke svrhe oko municije, što je u ratu na svim stranama bila učestala pojava.

Sa druge strane komunisti su u rat sa Nemačkom stupili tek po napadu na Sovjetski Savez 22. juna 1941, poštujući sporazum Molotov-Ribentrop. Prethodno se njihov vođa Josip Broz (takođe odlikovan u Prvom svetskom ratu, ali na strani Austro-ugarske vojske) došetao do Beograda sa urednim NDH dokumentima. U Beloj Crkvi 7. jula Žikica Jovanović-Španac ubija dva srpska žandarma (izbegla iz NDH) i taj čin komunisti nakon rata proglašavaju kao Dan ustanka.

Tokom rata zbog straha od savezničkog iskrcavanja na Jadranu partizanska komanda vodi pregovore sa Nemcima, zbog opravdane sumnje da bi prizemljenjem saveznika iz kapitalističkog sveta san o komunističkom državnom uređenju zauvek postao utopija. Prvi kontakti su uspostavljeni u avgustu 1942. između visokog funkcionera KPJ Marijana Stlinovića i nemačkog generala Gleza fon Horstenaua u Zagrebu. Nemački general razmenjuje dva pisma sa Titom 5. i 17. septembra 1942 i predlaže saradnju, koja je prihvaćena marta 1943. u vreme nemačke operacije "Vajs". Pregovori traju od 11. do 25. marta u Skender Vakufu, Sarajevu i Zagrebu. Pregovarači su sa partizanske strane bili Koča Popović, Vladimir Velebit i Milovan Ðilas. Ova veza traje sve do kraja rata i ide preko Vladimira Bakarića.

Pomirenje kao imperativ

Ove istorijske činjenice (i mnoge druge naravno) pokazuju da je Srbija imala dva oslobodilačka i antifašistička pokreta, koji su na nesreću međusobno ratovali, jer su imali dijametralno suprotne ideološke pozicije. Ravnogorski pokret je bio za očuvanje prethodnog državnog i društvenog uređenja, a komunistički za ideološku revoluciju. Oba pokreta su tokom rata imali svoje svetle i mračne strane. Najviše im na dušu ide bratoubilački rat u kome su stradali mnogi nedužni civili. Komunistički pokret je bio politički veštiji i globalno srećniji zbog ulaska Crvene armije u Jugoslaviju. Ravnogorski pokret je bio tragičan i ostavljen od strane svih političkih saveznika, uključujući i sopstvenog Kralja. Tužni faktički kraj zbio se na Zelengori 13. maja 1945 (kada je rat već bio završen!) i predstavlja datum jednog od najvećih stradanja u srpskoj istoriji, kada je pobijeno preko 10 000 hiljada zarobljenih Ravnogoraca od strane partizana. (Toga dana je na onaj svet otišao i moj deda.) Taj dan je posle rata uzet za Dan bezbednosti.

Zbog ovog tragičnog fatuma Ravnogorskog pokreta i zbog istine satkane od niza istorijskih činjenica, izglasan je simbolički zakon o Ravnogorskim spomenicama u Narodnoj skupštini Srbije. Dizanjem ruku značajne poslaničke većine, Parlament pokazao zrelost jednog naroda i spremnost na izmirenje nacije u građanskom ratu koji traje još od oktobra 1941, tako su i potomci Ravnogoraca shvatili taj zakon, ne kao konačnu «pobedu», već kao simbolično uspostavljanje pravde nakon decenija vladavine ideološke "istine". I kao snažan podstrek za konačno mudro podvlačenje crte nakon pola veka agonije nacionalnog lutanja.

Slepilo, staro i novo

A onda su stigle reakcije nekih "demokrata, humanista i evropejaca" na pomenuti zakon! Mogu se svrstati u dve osnovne kolone. Prvu čine oni koji su se još u ranoj mladosti opili komunizmom i kojima je, kao kod svakog pijanstva, zbog toga zamućen pogled. Bilo da su nosili pušku, bilo da su postali skojevci ili šezdesetosmaši, ovu grupaciju čine isključivi i netolerantni pojedinci, nespremni na objektivnu istorijsku analizu i nacionalno izmirenje. Njihovo ponašanje je iracionalno (kao i kod svake mržnje), jer što se otkriva više novih istorijskih činjenica, njihov pogled na ove činjenice postaje zamućeniji, a srce ledenije. Kao u događaju iz mladosti jednog od značajnijih srpskih pisaca, kada je kao partizan bio prinuđen da celu noć provede na dnu bunara, da ne bi pao četnicima u šake. U svom potonjem književnom uzletu otarasio se mnogih zabluda i predrasuda i uspeo se tamo odakle se pruža blistav vidik, ali, kada je reč o Ravnogorcima, nikada nije uspeo da pobegne iz svog mračnog bunara. Ostao je večiti zarobljenik vizure mokrog ledenog dna i mračnog neba iznad glave. Ovaj događaj simbolizuje taj mentalni sklop i najbolja je paradigma za mrtvi ugao gledanja na "Ravnogorski zakon" i ovu vrstu dogmatskih reakcija na njega.

Druga grupa nema tvrde ideološke odlike kao prva, ali je i pored usiljene želje da se predstavi savremenom i liberalnom, opasnija po globalnu klimu na našim prostorima. Osnovna odlika ove grupacije, oličene u jednom delu ovdašnjeg nevladinog sektora, ogleda su u namernom zanemarivanju otkrivanja istorijske istine i stalnim pokušajima prebacivanja težišta svih političkih i društvenih tema na teren novije istorije Srbije. Tako po njima samo period Miloševićeve vlasti zaslužuje potragu za sakrivanom istinom, novu istorijsku ocenu i moralno prevrednovanje. Na zahteve o objektivnom tumačenju događaja u Drugom svetskom ratu i nakon njega (za razliku od prve pristrasne i navijačke grupacije), ova druga grupacija kroz svoj nesumnjivi uticaj u medijima šalje poruke kako to više nije važno, kako je prevaziđeno, kao to nije "in" i slično. Njihova demagogija ide i korak dalje: u toj medijskoj ofanzivi kao krunski argument navode nužnost što bržeg ulaska u porodicu evropskih država, zbog čega, navodno, treba obustaviti sve druge poslove sem onih direktno vezanih za ovaj poduhvat.

Upravo zbog budućnosti i Evrope, da li je moguće da neko stvarno veruje da je integracija u evropski politički prostor (samim tim i u vrednosni sistem) moguća sa doskorašnjom falsifikovanom ideološkom verzijom Drugog svetskog rata kod nas?! Komitetskom verzijom nastalom u carstvu jedne jedine postojeće i vladajuće partije, nasuprot nepristrasnim i utemeljenim novijim istorijskim činjenicama?! Upravo je evropska kultura gradila svoje kontinuirane temelje na naučnoj istini i univerzalnom humanizmu. Iz njih su iznikli stubovi-nosioci liberalnog kapitalizma: privatna imovina, slobodno tržište, višestranački sistem i nezavisne institucije. Sve one tradicionalne evropske vrednosti za koje se nedvosmisleno zalagao Ravnogorski pokret!

Evropska Unija je zajednica izmirenih naroda koji su se kroz istoriju često međusobno sukobljavali, pa je stoga nužno i izmirenje u našem narodu. Evropski duh je zasnovan na toleranciji i objektivnoj istini, pa je bilo neophodno da ono što već skoro svako zna o našoj prošlosti postane i zvanična istorija da bi se ravnogorskim potomcima vratio mir u srca. Evropski kulturni prostor je tradicionalistički, a takav je bio po svemu i Ravnogorski pokret: oformljen direktno na ugledu učesnika slavne pobede u Prvom svetskom ratu i njihovih naslednika. Posle decenija laži i ćutanja vreme je da kažemo da smo ponosni na naše Ravnogorske pretke i njihove ideale. To je najmanje što možemo uraditi za njih.

Sa druge strane, moramo takođe poštovati osećanja koja imaju ka svojim precima i partizanski potomci. Mi smo generacija kojoj je istorija dala šansu za nacionalno izmirenje. Zato smo obavezni da zakopamo sekire i da pustimo istoričare da na miru obave svoj nepristrasni posao. To je put koji vodi u budućnost. Tako se postaje zreo i odgovoran narod.

Nova srpska politička misao

ДРАЖЕВИНА

ИСТОРИЈАТ КОМПЛЕКСА ДРАЖЕВИНА Mjесто Дражевина су засеок недалеко од Вишеграда .У месту Дражевина је 13.марта 1946 године ухваћен ђенерал Драгољуб Дража Михaиловић и поубијана његова пратња капетан Никола-Нико Мајсторовић,мајор Драгиша Васиљевић и поручник Благоје Ковач.Место Дражевина припада Мјесној заједници Добрунска река.Место Дражевина се налази 13 километара од Вишеграда према Прибоју и 3 километра од Манастира Добрун,чијој парохији Дражевина и припада.У месту Дражевина је традиционално окупљање четника,равногораца из свих Српских земаља и дијаспоре,да се ода пошта бесмртном Чича Дражи и његовим Пратиоцима.На локалитету Дражевина који се налази уз сами магистрални пут ниће спомен комплекс посвећен бесмртном Чичи Дражи.На том месту саграђена је црква Светог Оца Николаја посвећена крсној слави Драже Михаиловића, као и Равногорски дом.Испред Равногорског дома постављена је биста Чиче Драже која је пренесена из Брчког,и која је армирана,али ако да Бог и Свети Отац Николај ускоро би требала да буде и бронзана биста.Такође планирани су и други садржаји у Дражевини као чичина колиба,рибњак

• 29.09.2008

  PRESS

  Istorija

  Mit o četničkoj izdaji

  Komandant Gorske kraljeve garde Nikola Kalabić spada u red najpoznatijih i najoklevetanijih ličnosti iz Drugog svetskog rata. Kako je stvarno uhapšen Draža Mihailović?

  s

  U doba komunizma klevete o Nikoli Kalabiću stizale su sa svih strana: iz novina i knjiga, bioskopa, s TV ekrana. Zašto baš o njemu, objasnio je jedan od najvažnijih ljudi iz okruženja Josipa Broza Tita, general Đoko Jovanić. „Htjelo se da se time četnički pokret u potpunosti iskompromituje", rekao je on 2000. godine u vezi s izmišljotini o Kalabićevoj izdaji generala Draže Mihailovića. Komunisti su, naime, verovali da će najveći efekat postići ako izdaju vrhovnog komandanta pripišu komandantu najelitnije jedinice - Garde. U stvarnosti, Kalabić je poginuo u sukobu s jedinicama Ozne januara 1946. godine ispred Degurićke pećine kod Valjeva, to jest dva meseca pre nego što je zarobljen Draža.

  Lažni Draža i Kalabić Da bi sakrili šta se uistinu desilo, komunisti su odmah dvojicu svojih ljudi maskirali u lažnog Dražu i lažnog Kalabića. Poslali su ih na teren oko Valjeva pazeći da ih niko ne vidi iz blizine i po danu. Ali, pogrešili su što su objavili njihove fotografije jer je razlika s pravim Dražom i Kalabićem lako uočljiva. Ostajući amateri do kraja, komunisti su i ovom prilikom napravili niz grešaka: jedan od oznaša koji je uslikan s lažnim Kalabićem nosi ni manje ni više nego sovjetski automat; jedan od njih, izrazito nizak, Radenko Mandić, „glumi" Kalabića iako je ovaj poznat po visini i krupnom stasu, itd.

  Verziju o izdaji komunisti su prvi put objavili u feljtonu „Politike", koji je dvojici odabranih novinara diktirao lično šef Ozne Slobodan Penezić Krcun 1962. godine. Tu verziju znamo, pored ostalog, i iz TV serije „Poslednji čin". Otprilike, u jesen 1945. Ozna je među valjevske četnike ubacila „Amerikanca" - svog čoveka prerušenog u američkog agenta, koji je došao da Kalabiću ponudi bezbedno napuštanje zemlje. Taj čovek - igrao ga je Dragan Nikolić - nije znao ni sto engleskih reči, ali se smatralo da četnici ne znaju ni toliko.

  Međutim, kada su otvorene arhive, na primer, Arhiv američke obaveštajne službe OSS, potonje CIA, ispostavilo se da je Kalabić pre rata bio „šef kompanije pri engleskoj kompaniji za izgradnju mostova". Jednog oficira OSS-a imao je kod sebe do polovine septembra 1944. godine, a ranije te godine komunicirao je s brojnim oborenim američkim pilotima koje su četnici spasli od Nemaca. Inače, osnovno Kalabićevo predratno zanimanje bilo je načelnik Katastarske uprave u Valjevu. Dakle, ne običan geometar, već šef svim geometrima u tom kraju. Kalabići su spadali u red uglednih, dobrostojećih porodica. Kao izrazito društven čovek, Kalabić je imao 200, a možda čak i 300 kumstava. Gospodin i mangup ujedno - sušta suprotnost povučenom dvojkašu iz užičke gimnazije, Slobodanu Peneziću Krcunu.

  s1

  Još dok feljton u „Politici" nije okončan, redakciji je stiglo bezbroj pisama u kojima su demantovana ključna mesta Krcunove verzije. Čak je i šef Ozne za Valjevo Dragan Đurić u lokalnom listu „Napred" demantovao jedan od najvažnijih delova priče: četnici Miroslav Timotijević Japan i Živorad Mišić nisu namamljeni u Beograd i tamo uhvaćeni, već su zarobljeni u centru Valjeva 19. decembra 1945. godine. Predveče toga dana gradom se razlegla pucnjava, a kada se smirila, „celo Valjevo" je videlo kako Ozna sprovodi dvojicu četnika.

  U verziji koju je saopštio Krcun, „Amerikanac" je 30. novembra 1945. doveo Kalabića i njegovog pratioca Dragoslava Milosavljevića „Čerčila" u Beograd, gde su uhvaćeni. Kalabić je brzo pristao na saradnju i najpre je namamio Timotijevića i Mišića. Uzgred, „Čerčil" je mnogo godina posle rata došao iz emigracije da obiđe svoju familiju u Valjevskoj Kamenici.

  Krcun je zatim propustio da uništi dokumenta o poterama za Kalabićem posle 30. novembra. Ostao je, primera radi, izveštaj 11. brigade 4. krajiške divizije od 12. decembra, da je Kalabić toga dana gonjen u valjevskim selima Jasenice i Grabovica.

  Agenti Ozne primetili su da je Kalabić 22. decembra poslao poruku svojoj supruzi Borki. Ona je odmah uhapšena, ali ostao je još jedan dokaz da se toga dana Kalabić nalazio na slobodi.

  Čika Pera Potpukovnik Albert Sajc, koji je obilazio Gardu krajem 1943, zapisao je u svojim memoarima: „Nikola Kalabić je bio jedan od najinteresantnijih ljudi u celoj Jugoslaviji. Bio je lep čovek, crne brade, pun duha, pojava koja se penušala uživajući u životu. Imao je hitar duh i smisao za humor, zbog koga su ga zavoleli njegovi vojnici i seljaci koji su ga zvali Čika Pera. U svojoj crnoj, dobro skrojenoj uniformi i u uvek čistom rublju, delovao je kao impozantan gospodin i vojnik. Njegovo junaštvo postalo je već legendarno."

  Nešto pre toga, početkom decembra, Kalabić je svojim preostalim četnicima naredio da se sklone u zemunice da bi se okupili o Đuđevdanu. On Đurđevdan nije dočekao - poginuo je oko 15. januara. Nekoliko četnika je preživelo tu borbu i oni su kasnije svedočili o Kalabićevoj pogibiji. Među preživelima nalazio se i major Milan Stojanović, koji je uskoro emigrirao u SAD. Ovu borbu preživeli su i četnici Božo Božanović i Veljko Kostović. Oni su događaj, među ostalima, ispričali i četniku Mihailu Daniloviću, koji je zarobljen posle mnogo godina. Danilović je odrobijao devet godina i postao sveštenik. Danas živi u Gornjem Milanovcu.

  Materijalni dokaz da je Kalabić poginuo, to jest da nije živ pao Ozni u ruke je njegova oficirska torba, koja je slučajno nađena sedamdesetih godina. Domaćin kuće, videvši na šta je naišao dok je prekopavao staru septičku jamu, pozvao je miliciju. Torba je bila skoro trula, dokumenta su bila jedva čitljiva, a fotografije Kalabićeve žene i dece nagrizene, ali ipak se jasno videlo o čemu je reč. Izgleda da u miliciji više niko nije mislio o Krcunovoj lažnoj priči i fotografije su jednostavno odnete u Muzej u Užicu.

  Prema tome, kako je zarobljen Draža? U svet je najpre otišlo pismo jednog od očevidaca Dražinog zarobljavanja, majora Miloša Markovića. Marković je leta 1946. uspeo da proturi preko granice jedno pismo, koje je 16. avgusta objavio švajcarski list „Žurnal D'Iverdon". Uredništvo tog lista piše: „Kao što je poznato, Titova vlast nikada do sada nije obelodanila kako je uhvaćen general Mihailović. Prema jednom dokumentu, general Mihailović je bio kidnapovan od strane Titovih partizana. Dokument je napisao Miloš Marković, major pokreta otpora Mihailovića". Marković je pisao:

  „Februara meseca 1946. godine, general Mihailović se teško razboleo od tifusa. Bio je sa svojim štabom u okolini mesta Rudo. Jedne noći smo primetili savezničke - engleske avione, koji su bacali letke na kojima je pisalo da dolaze da nam pomognu u oružju i municiji. U jednom paketu našli smo uputstvo kako da pripremimo teren za spuštanje aviona, njegovu signalizaciju, obeležavanje, itd. I stvarno, 13. marta 1946. godine, pojavila su se tri aviona. Mi smo im označili mesto sletanja i videli smo kako iz njih izlaze ljudi u engleskoj oficirskoj uniformi. Pošto su primetili da je general teško oboleo i u vrlo zabrinjavajućem zdravstvenom stanju, predložili su da ga prebace s užom pratnjom u Italiju na lečenje. Pošto se general Mihailović saglasio s predlogom... avioni su uzleteli... Stigle su još dve eskadrile Titovih partizana, koje su počele da bacaju male bombe s bojnim otrovom..."

  Borbu koja je usledila preživeo je četnik Radomir Pavlović iz Mojsinja kod Čačka. Detalje je ispričao svom bliskom rođaku Dragoslavu Hadžiću, koji danas živi u Gornjem Milanovcu.

  Ovu borbu preživeo je i čuveni četnik Srbobran - Srpko Medenica. Pre nego što je ubijen 1951. godine, svedočio je o tome svojim brojnim jatacima, koji su priču preneli do naših dana.

  Bojne otrove tokom „jednog neočekivanog vazdušnog napada" pominje i poljski istoričar Tadek Vitlin, opisujući Dražino zarobljavanje u svojoj knjizi „Komesar". Vitlin navodi da je Ozna u ovoj operaciji imala pomoć i podršku sovjetskog NKVD-a.

  Istu priču saznao je i dr Vlastimir A. Stojanović za vreme procesa Draži u Beogradu, kome je prisustvovao kao ataše za štampu francuske ambasade. Priču je potvrdilo još nekoliko osoba, s jedne i druge strane. Vremenom se saznalo da je glavni „engleski oficir" koji je 13. marta odvezao Dražu zapravo jedan od prvih pilota Jata Rođa Milovanović. On se i sam hvalio da je „kidnapovao Dražu". Tokom Drugog svetskog rata, Milovanović je služio u engleskoj avijaciji. Odlično je govorio engleski i mogao je da odglumi ulogu engleskog oficira - što je zapravo i bio.

  Piše: Miloslav Samardžić

O izdaji

Izdaja je najstariji zanat u Srba

Broj 47 | Piše: Biljana Živković • 23. January 2009

Istoričar prof. dr Veljko Đurić upozorava da je u aktuelnoj situaciji u našoj zemlji, u kojoj ne postoje zajednički ciljevi i sličnosti već samo različita mišljenja, među kojima su izrazito prisutna i ona antisrpska, nemoguće stvoriti jasnu nacionalnu strategiju.

Po angloameričkom projektu Srbiju treba svesti na beogradski pašaluk, vratiti na pretkumanovsko vreme i Berlinski kongres.

U poslednje vreme svedoci smo žestokih medijskih udaraca na naše pojedine institucije, ali i ličnosti. Urušavanje Srpske pravoslavne crkve, Vojske, bezbednosno-obaveštajnih službi, kulturnih institucija od velikog značaja (Srpske akademije nauka i umetnosti ili Udruženja književnika Srbije), te aktuelna situacija na Kosmetu i donošenje Statuta Vojvodine, svedoče o tome da su srpski nacionalni interesi već duže vreme ugroženi. Direktor Više škole za sporstko novinarstvo, donedavno profesor na Filozofskom fakultetu na odseku za istoriju Jugoslavije, osnivač Srpske narodne obnove, profesor dr Veljko Đurić, jedan je od istoričara koji stalno ukazuju na činjenicu da aktuelna vlast nije uradila ništa što bi moglo da doprinese stvaranju jasne nacionalne strategije.

Корени сатанизације свега Српског

Danasnja Srbija, teritorijalno, politicki, medjunarodno, ekonomski itd. krajnje nedefinisana, jos uvek pociva na lazima na kojima je izgradjen posleratni poredak, i zato prolazi - kako prolazi.
Sopstveni identitet nije povratila, lazi o samoj sebi nije jasno i zvanično demantovala, konfiskovanu i od komunista otetu imovinu nije vratila, oklevetane i lazno optuzene Srbe nije rehabilitovala!

Mozda ce se mnogi pitati sta ja tu pisem, i kome je neko srpsko pomirenje danas vazno, kada svako gleda svoja posla?
Sigurno da nije vazno takozvanoj "eliti" (kamo srece da je imamo - ali svaka cast cestitim i izvanerdnim pojedincima), koja izvanredno zivi i lično dobro prolazi.

"Ali neka bude važno onima kojima se sve ovo gadi, kojima je dosta laži i spoljnih i unutrašnjih, koji već hoće da izađu iz začaranog kruga zla i prevare a ne znaju više šta da rade, kome da se okrenu, za koga više da glasaju, u koju to zemlju da emigriraju, da bi opet patili za svojom. (Citat preuzet)"
Lazi o nasoj proslosti duboko su izvitoperile nase danasnje moralno vrednovanje, i potpuno nam deformisale svest. Spremni smo da se odreknemo sami sebe, samo da "udjemo u Evropu".

A sve to proistice iz Titove strategije o slamanja srpskog nacionalnog duha i svega sto je pravoslavno u cilju komunizacije Jugoslavije i Balkanskog poluostrva. Taj isti Titoizam nam je usadio da je četništvo ‘’neprijatelj naroda'’. Zbog te istorijske laži pale su i danas padaju i stradaju generacije Srba. Zbog te lazi smo izgubili srpske,istorijiski verifikovane teritorije, jer ih nismo znali pravilno sacuvati i braniti.

Satanizacija Srba danas ne bi bila moguća bez satanizacije Ravnogorstva Srbije u Drugom svetskom ratu.

Sta mozemo urciniti da se ne unistimo zauvek?

Nas moralni zadatak, presudan za opstanak
Nacije, Države, i Duha Srpskog Naroda je

pre svega demistifikacija pojma cetnistva
iznosenje istine o Ravnogorstvu Srbije
otkrivanje lazi i anti sprske strategije Titoizma
i suocavanje sa njegovim posledicama po Srpski narod

Pocnimo proces nacionalnog ozdravljenja cinom rehabilitacije svega srpskog - satanizovanog, time sto cemo na dostojan nacin, kako mu to dolikuje,sa svim pocastima, sahraniti posmrtne ostatke naseg Srpskog sina, Generala Draze Mihajlovica.