четвртак, 30. април 2009.
среда, 29. април 2009.
среда, 8. април 2009.
Војвода Никола Калабић
(Текст преузет)
ВОЈВОДА НИКОЛА КАЛАБИЋ
Nikola Kalabić je rođen 20. decembra 1906. godine u Podnovlju, na sjeveru Bosne, od oca Milana i majke Joke. Ima sestru Angelinu, rođenu 1912. godine, koja danas živi u Valjevu. Nikolin otac se razveo od Joke posle prvog svjetskog rata, i zatim se ženio još tri puta. Nikolu je u početku vodio sa sobom, tako da se on školovao u mjestima očevog službovanja, a nakratko i u Novom Pazaru. Ali od nekog vremena, možda i zbog batina koje je dobijao od oca, Nikola ponovo živi sa majkom i sestrom. Završio je šest razreda gimnazije, a zatim je upisao geodeziju u Beogradu. Na studijama je upozno godinu dana mlađu koleginicu Borku, rođenu u Rajkovićima kod Valjeva, u porodici starih radikala- Pasićevaca. Borka i Nikola vjenčali su se 1929. godine u Valjevskoj crkvi, a slijedi će godine, trećeg avgusta, rodili su im se blizanci Mirjana i Milan, prvu službu dobili su u Beogradu. Uslijedio je premještaj u Aranđelovac, i najzad u Valjevo, gdje Kalabići i danas žive, Nikola Kalabić je do početka drugog svjetskog rata radio u Valjevskoj katastarskoj upravi. Bio je veliki veseljak i neobično društven čovjek, tako da je imao pedesetak kumstava.
Prvi dan rata, 6. aprila 1941. godine, rezervnog poručnika Nikolu Kalabića zateko je u krevetu. Noga mu je bila u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći, skinuo je gips i otišo u Šabac, gdje mu je bio ratni raspored. Vratio se kući poslije dvadesetak dana, sa pričom o rasulu Jugoslovenske vojske. Uskoro je sazno da se u Njemačkom zarobljeništvu, ranjen, nalazi general Ljuba Novaković, komandant Valjevskog garnizona "PETI PUK". Pomogo je generalu da se izvuče, a zatim mu je odnijo neophodne potrebštine na Bukulju. Tu je sreo vojvodu Kostu Pećanca, i priključio se njegovoj četničkoj organizaciji, u koju je general Novaković Bec stupio. Borka je prigovorila Nikoli na njegovom odlasku u četnike, na što je on odgovorio: "PREČI SU MI KRALJ I OTADŽBINA, ZAKLEO SAM SE". Pećanac je postavio poručnika Nikolu Kalabića za vojvodu Cerskog i Valjevskog.Ali posle svega tri dana Nikola se vratio sa Bukulje. Po Borkinom svedočenju, bio je "neraspoložen" i "pun gorčine". Pećancu je poslao uniformu i objavu, s porukom da ga napušta zato što je "krenuo sa Nedićem". Nikola je psovo na sav glas, bio je ubjeđen da će Nedić sarađivati sa Nijemcima. Nije mogao da prihvati, govorio je da se ropstva treba osloboditi, nipošto biti rob. Kako su vijesti bile sve gore, odlučio je da pođe u borbu, svjedočila je Borka.
Za pukovnika Dražu Mihajlovića Nikola je saznao od uglednog Valjevskog advokata inače Solunca, Svete Protića. Sa Protićevim pismom preporukom ljeta 1941. godine odlazi na Ravnu Goru. Njegova prva dužnost bila je komandir prateće čete pukovnika Mihajlovića, od novembra 1941. godine Nikola je komandir čete gorske garde njegovog veličanstva Kralja Petra 2 Karađorđevića. Nikola se prvi put istako novembra 1941. godine, kada je uspjeo da nabavi municiju za svoje saborce. Ta municija je odlučila ishod prve runde građanskog rata protiv komunista. Dok su se četnici Draže Mihajlovića borili protiv Nijemaca na jednom širokom frontu od Drine i Valjeva do Kraljeva. Komunisti su ih 2. novembra napali s leđa iz pravca Užica. četničke zalihe municije već su bile istrošene, a komunisti su upravo to i čekali, u kritičnim trenucima, dok je planirana evakuacija na Homolje, i dok su komunisti napredovali prema Ravnoj Gori, pukovnik Mihajlović je dozvolio Kalabiću da municiju zatraži od svog oca, koji je bio potpukovnik generala Milana Nedića kao komandant jedanaestog oružanog odreda. Po susretu sa Mihajlom koji je uprvi mah nastupio agresivno prema svom sinu Nikoli, posle dužeg razgovora preovladao je razum, i Milan odlučuje da pomogne četnicima Draže Mihajlovića, i naređuje da se u selo uputi osam kamiona municije. Od tad Milan postaje jedan od Dražinih saradnika.
Nešto kasnije, 19. decembra iste godine, nijemci su odveli na Banjicu Nikolinu i Borkinu rodbinu gdje su trebali da budu strijeljani. Međutim u jesen 1943. godine, Nikola je uspeo da ih izbavi iz logora, preko svog obavještajnog oficira Janka Košutića, odnosno njegovih veza u upravi grada.
U proljeće 1944. godine za gorsku gardu neprijatelj broj jedan postaju komunisti. Do tada, djelovi garde su vodili samo lokalne sukobe sa komunistima, uglavnom na svom terenu u centralnoj Šumadiji, zbog velike nesrazmere snaga, to su više bile potjere nego prave borbe. Po engleskom naređenju, partizanima su pristupile dve kompletne italijanske divizije, i pripalo im je sve italjiansko naoružanje do koga se moglo doći, zbog engleske podrške, preko radio Londona i na licu mjesta, komunističke mobilizacije su imale uspjeha, naročito među hrvatskim zivljem. Vlatko Maček je pozvao hrvate da priđu komunistima, a Ante Pevelić im je dao amnestiju za taj prelazak. Cilj komunista i engleza bio je jasan.Osvojiti Srbiju po svaku cijenu. Tako je četnicima Ðenerala Draže Mihajlovića nametnut nov zadatak.Odbraniti Srbiju po svaku cijenu. U tu svrhu, proljeća 1944. godine Ðeneral Mihajlović osniva do tada najveće jedinice. Najbolja među njima bila je četvrta grupa jurišnih korpusa, na čelu sa majorom Dragoslavom Račićem i načelnikom štaba kapetanom Neškom Nedićem.
Četvrtu grupu jurišnih korpusa činilo je pet jurišnih korpusa. Sastavljenih od najelitnijih brigada iz zapadne i centralne Srbije, kojima je dodijeljeno najbolje raspoloživo naoružanje. Jedna takva jedinica nije mogla bez kapetana Nikole Kalabića. On je bio komandant drugog jurišnog korpusa, snage oko 1800 ljudi. U ovaj korpus ušle su dvije brigade gorske garde i jedna brigada iz Šumadijske grupe korpusa.
Na čelu svog drugog jurišnog korpusa Kalabić je učestovao u svim velikim bitkama protiv komunista u Srbiji, ljeta i jeseni 1944. godine.U Župi, na Jastrepcu, u Toplici, na Kopaoniku, ponovo u Župi, na Jelovoj gori i na prilazima Ravnoj gori.
Posle upada crvene armije u Srbiju, četvrta grupa jurišnih korpusa je rasformirana, i Kalabića ponovo vidimo na čelu gorske garde. Prema Bosni se povlaćio u južnoj koloni preko Sandžaka.
Uoči pokreta prema Srbiji, započetog 13. aprila 1945. godine, sve četničke jedinice podijeljene su u tri borbene kolone. Na lelu srednje kolone vidimo potpukovnika Nikolu Kalabića. Tačno mjesec dana kasnije, posle nadčovječanskih napora, sve tri kolone stigle su do kraja svoga puta.Uništene su na Zelengori, od strane neuporedivo nadmođnijih komunističkih snaga. Preživjele grupe vojnika uputile su se na svoje matične teritorije, da nastave borbu za slobodu svoga naroda. Sa nekoliko desetina svojih ljudi, Nikola je uspjeo da stigne u okolinu Valjeva. Na Zelengori, komunisti su zarobili Nikolinu majku Joku, suprugu Borku u ćerku Mirjanu. Zapravo, one su se predale komunistima, po Nikolnom savjetu, pod lažnim imenima. Ali plan nije uspjeo, jer je neko odmah prepoznao Kalabiće. Komunisti su mobilisali Mirjanu u 18. Hrvatsku udarnu brigadu, iako još nije imala ni 15 godina, dok su Joka i Borka dopale zatvora. Sina Milana, Nikola je vodio sa sobom dok je to bilo moguđe. Posle nekog vremena povjerio ga je svešteniku Miri Gluscu, blagajniku u jednoj brigadi gorske garde.
Ovaj plan bi uspjeo, i Nikola bi spaso svoga sina, da komunisti u to doba nisu masovno hapsili i strijeljali srpske sveštenike. Prema memoarima arzimandrita Jovana Radosavljevića, koje se poziva na svjedočenje Fočanskog popa Novaka Stanojevića, Miro Glusac je uhapšen 25 ili 26 maja 1945. godine, zajedno sa petnaestogodišnjim Milanom Kalabićem i da su streljani u selu Blažuj na vrelu Bosne. Nikola je održavao vezu sa suprugom Borkom do 22. decembra 1945. godine. Toga dana ona je primila poslednju poruku od svog muža. Istinu o sudbini Nikole Kalabića komunisti još uvjek drže iza sedam brava, Ðeneral Draža Mihajlović je u istrazi, vođenoj od marta do juna 1946. godine, navodno reko komunističkoj policiji da ga je Nikola izdo. Međutim, to se nemože uzeti za ozbiljno, ako se zna način komunističkog isleđivanja. Oni uništavaju ljude strašnim mukama i drogama, a zapisnici iz istražnog postupka po pravilu su falsifikovani. Dok je trajalo suđenje, Draža je reko Dr. Stevanu Moljeviću, koji je to kasnije prenijo sapatnicima u Sremskomitrovačkoj tamnici, dvije stvari koje se isključuju. Prva je: izdade me Nikola. A druga: Nikola pogibe na moje oči. Ove izjave pouzdano svedoče o stanju u kome se Draža nalazio, ali ne i o Kalabićevoj sudbini.
Komunisti nisu objavili ni jedan dokument o poslednjim danima Nikole Kalabića, niti o zarobljavanju Draže Mihajlovića. Verzija koju su širili zasnivala se isključivo na svedočenjima nekoličine ozonaša koji su u toj akciji navodno učestvovali. Oni, najprije, kažu da su na prevaru, predstavljajući se kao izaslanici ilegalne Beogradske četničke organizacije, odveli Nikolu u Beograd, 6. decembra 1945, i tu ga zarobili. Međutim, jedan detalj stavlja podsumnju ovu komunističku verziju. Riječ je o Kalabićevoj ratnoj torbi, poznatoj sa fotografija. Ta torba je slučajo nađena u jednoj septičkoj jami, u jednom selu pored Užica, sedamdesetih godina. Domaćin kuće je prokopavao septičku jamu, našao torbu i predo policiji. Bila je skoro sva istrunlila, kao i dokumenta i fotografije u njoj. Ipak se moglo utvrditi da je to ratna, oficirska torba Nikole Kalabića. Djelimično oštećene i očuvane fotografije, koje su se nalazile u sredini, Užicka policija je posle nekog vremena predala gradskom muzeju revolucije, sada narodnom muzeju. To su fotografije sina Milana, za kojim je Nikola beskrajno tugovo i od kojih se nije razdvajo, kao i ćerke Mirjane.
Šta nam govori priča o Kalabićevoj oficirskoj torbi? Svakako to, da ju je on bacijo kako ne bi pala komunistima u ruke. Kada se odrekao torbe od koje se godinama nije razdvajao, a koja mu nije mogla smetati u hodu ili u borbi, i kada se odrekao fotografija svog mrtvog sina, Nikola se nesumnjivo nalazio u velikoj životnoj opasnosti. Rastanak sa tom torbom, za njega je značio i rastanak od života. Bacajući torbu, sačuvao je od stradanja saradnike čija su se imena pominjala u dokumentima. Onda je Nikola Kalabić okončao svoj život poput Račića, Rakovića, Vesića i mnogih drugih oficira. Samo ubistvom.
IP sačuvana
Porazi generala Nedića
BELA CRKVA - USTANAK ILI REVOLUCIJA (6)
Porazi generala Nedića
06.10.2006
Piše: Pavle PAVLOVIĆ
KAD je predsednik vlade u okupiranoj Srbiji, ipak, postao general Milan Nedić, i sami Nemci, oni od glavešina koji u tome nisu neposredno sudelovali, uhvatili su se za glavu: na čelu „kvislinške” vlade u Srbiji obreo se njihov zakleti neprijatelj!
A do toga je došlo na molbu i preklinjanje najumnijih srpskih glava, u času kad više nije bilo nikakve srpske države i pred narodom su ostali samo njegovi najviđeniji pripadnici.
U takvom času, ustanak u Beloj Crkvi izazvao je bes okupatora, a neke ratne avanture komunista, koje su samo koštale srpski narod, u stvarnosti nisu donele nikakvu korist, već su bile izazvale primenu nemačke formule prema kojoj je sto srpskih glava trebalo da bude cena jedne nemačke.
Umni Srbi iz prestonice „na plajvaz” su izračunali koliko još Nemaca treba ubiti, pa da ne ostane više nijedan živi Srbin. A postojali su, sem toga, i odlučni nemački planovi šta treba uraditi sa Srbijom da je više uopšte ne bude (podela između Nemačke, Mađarske, Albanije, Bugarske i NDH).
Zato su srpski prvaci tražili nekoga ko bi, kao autoritet, ali i kao „žrtveni jarac”, stao između Srba i Nemaca. A tako nešto, inače, u istoriji je uvek ocenjivano kao dobro - i kad je Marko Kraljević uzimao od Srba harač, da to ne bi činio osioni Turčin, i kad su srpski knezovi po nahijama činili to isto. Nikad ih niko nije zbog toga nazvao „kvislinzima” i „saradnicima okupatora”. Jadnog Nedića jeste!
A ŠTO je najgore, stari general je unapred znao šta ga čeka, pa je to rekao i onima koji su ga molili da se prihvati dužnosti, i nevoljno je uzeo u ruku gorku čašu.
Stari general je doživeo poraz sa svih strana. Protiv njega zaverila se cela istorija. Bio je na nišanu i Nemaca i komunista, i svih drugih ala i vrana. Njega, ipak, nisu pobedili oni koji su ga na kraju ubili, komunisti („samoubistvo u prisustvu vlasti”!), već ga je ubila igra evropskog političkog licemerja. (Njega su isporučili komunistima, a nisu tolike ustaše koje su za to bile neuporedivo „kvalifikovanije”).
A kad je reč o komunistima - oni su ga ubili dvaput: jednom kad su ga gurnuli kroz prozor zatvora, a drugi put falsifikovanjem istorije, i to ne samo zvanične, već i onog poimanja prošlosti koje zarobljava i okiva ljudske umove.
Nepristrasan istoričar morao bi da uzme u obzir i ono što je o sebi i svojoj ulozi rekao sam Milan Nedić. Kad ga je, prilikom susreta u decembru 1943. godine, ugledni predratni političar Adam Pribićević ukorio što progoni Dražine pristalice i napada ih u vladinoj štampi, Pribićević je iste večeri Radoju Vukčeviću, piscu knjige „Na strašnom sudu”, ispričao šta mu je Nedić odgovorio:
„Ja jasno vidim svoj put i svoju sudbinu: vi ćete me streljati ili obesiti. Ali pre nego što dušu predam Bogu, viseći uz neku banderu na Terazijama, ja ću tamo daleko ispred nebeskog prestola videti bar jedan milion Srba, koji mi u jednom času kažu: ostali smo u životu blagodareći tebi
i tvojoj izdaji. Vi ćete me ubiti, a oni će me mrtvog braniti, i pred Bogom, i pred Srbima, i pred sudom istorije. Oni su moje sudije, a ne Mihailović i njegova bezbrižna londonska gospoda. Mihailović može žrtvovati život, ali ja radi tog miliona i celog svog naroda žrtvujem nešto više od svih ljudskih života... Žrtvujem svoju čast i svoje svetlo ime.”
S OBZIROM na to za koji se narod žrtvovao stari đeneral, nije ni čudno što su ga komunisti ubili!
Ne samo Milan Nedić, već i general Draža Mihailović i drugi oficiri i borci Jugoslovenske vojske u otadžbini, bili su - to naknadna pamet obično zaboravlja - legitimni predstavnici srpske i jugoslovenske države, makar i okupirane, dok su komunisti u to vreme bili samozvanci u pohodu za državni, društveni i politički prevrat (i tadašnji komunistički vođa, za većinu ljudi onog vremena samo sumnjivi probisvet ko zna od kakvog oca i kakve majke, gledao se posle kroz prizmu mnogo kasnije harizme i iznuđenog herojskog ordenja).
Svoj naknadno stečeni legitimitet komunisti su, kad su prigrabili vlast, primenili retroaktivno, proglasivši one sa pravim legitimitetom zločincima, samo zato što su se opirali revolucionarnom zločinu.
Što se tiče „služenja okupatoru”, i to je već stavljeno na pravo mesto, ali ne na terenu istorije i javnom planu, već između četiri zida Saveznog sekretarijata za inostrane poslove SFRJ, godine 1968.
Tada je, podsetimo se, SSSR upao u Čehoslovačku. On je tada, „na tenkovima”, doneo Čehoslovačkoj vladu svojih privrženika koju drugi nisu priznavali. Jugoslavija, koja je volela da bude "u svakoj čorbi mirođija", otišla je tako daleko, da je na svom tlu od političkih izbeglica iz Praga, osnovala ilegalnu vladu Čehoslovačke, dok onu drugu, ipak legitimnu, nije priznavala. Bila je to kočnica u hodu međudržavnih odnosa.
Stvar je rešio neki stari, iskusni službenik, diplomata od karijere, jedan od onih koji sve konce spoljnih poslova drže u rukama i onda kad njihovih glavnih šefova nigde nema. On je, obazrivim tonom i biranim rečima, skrenuo pažnju državnim gazdama da je i neophodno i mudro sarađivati sa vladom neke zemlje čak i kada nije izabrana u najboljim okolnostima, jer je ona stvarna vlada svoje zemlje, koja odlučuje o onoliko stvari koliko joj tuđinska sila prepusti. A narodom, čak i pod okupacijom, mora neko da vlada.
Свети Владика Николај Велимировић над одром покојног Димитрија Мите Љотића
14.04.1945
,,Да jе одсечена само jедна грана, стабло не би много осетило, али стабло jе одсечено до корена, и нама jе нанесен велики бол. Аj. Боже! То jе Твоjа воља и ми jоj се морамо покоравати.
Када се jедан камен баци у воду, он прави концентричне кругове коjи се шире. Тако и смрт Димитриjа Љотића иде тугом његовоj породици, његовоj маjци Љубици, тамо далеко у Смедереву, његовоj супрузи Ивки, његовом брату Jаши, његовим синовима и његовоj кћери. Други круг иде кругу добровољаца, његовим сапутницима и jедномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг иде са дичним четницима, к оном коме jе већ четири године земља простирач а небо покривач. И сад долази и четврти круг, коjи обавиjа цео свет, jер Љотић ниjе био само наш, он jе припадао човечанству, Европи, свету.
Димитриjе Љотић био jе државник, учитељ и хришћанин. Он ниjе био само државник, он jе био хришћански државник. За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Jован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своjе време, и у границама Србиjе док jе Димитриjе Љотић зашао у велике кругове светске политике. То jе био политичар са крстом. Имао сам прилике да га jедном чуjем у манастиру Жичи када jе рекао: "Српски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан". Он jе био учитељ коjи jе учио наjпре делима, па тек онда речима, упућивао jе, и сам jе био пример. Никад ниjе говорио а да делом ниjе показао. Ништа ниjе било да jе говорио, а да ниjе делом остварио. О, да су такви били сви наши учитељи! Христос jе рекао:
"Треба радити па учити, а не само учити".
О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоким хришћанину, и то jе он био наjвећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од перифериjе, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То jе било његово гесло. Димитриjе Љотић jе био човек дубоке вере. Он jе као министар Правде додавао кадионицу свештенику у цркви. Многи су се томе ругали, али он се ниjе стидео. Он jе говорио: "Jа идем да испитуjем вољу Господњу, па кад jе сазнам, ићи ћу за њом, не обазирући се ни лево ни десно." Без Димитриjа Љотића осећа се велика празнина, а то jе празнина коjа се не може лако попунити.
Дрво jе одсечено, али Бог зна шта ради и ми се морамо покоравати Његовоj вољи. Ако jе дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице, а то су многи и многи Љотићи. Ако jе пао Димитриjе Љотић, десетине хиљада српских jунака под оружjем заjеднички сjедињени, не поjединци, него заjеднички, су заменици Димитриjа Љотића. Димитриjе Љотић jе човек коjи jе надахњивао људе. Носио jе тешки крст и у рату и у миру, jер ни у миру му људи нису хтели дати мира. А у рату jе извршио своjу дужност и као воjник и као грађанин. Баш они коjи су били на површини и коjи су били глава народна нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности.
Бог га jе узео баш у своjе време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али га нису узели, jер jе он дао упут своjим животом и своjим трудом до сада. Колика понизност, какав аскетизам, испосник Светогорски, какве молитве, дечиjе милине!
Ми благодаримо њему, његова Светост и jа, захваљуjемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никад заборавити наjверниjем сину Српства.
Када сам говорио са њим у Бечу о сjедињењу наших народних националних снага, он jе, говорећи о ономе за кога сам рекао да му jе већ четири године земља простирач а небо покривач, смерно одговорио: "Он нека заповеда, jа ћу слушати. Он нека буде на врху, jа ћу на дну. Jа ћу му ноге прати." И дошло jе jединство.
Ко jе познавао тога човека, морао га jе волети. Он jе био идеолог, светски, широке душе, лав у храбрости а jагње у кроткости. Говорио jе: "Ако учинимо све народе срећним, бићемо и ми срећни". Чедо Милић, велики мостарски jунак, рекао jе: "Jош сам видео jунака, али jунака као Љотића нигде". О њему ће се зато писати књиге. Писаће не само Срби, него и сви Европљани коjи су га познавали.
Било jе људи коjи су говорили да он воли да прима од некуд, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где му jе имање? Где су му куле? Где су му поља? Jа тога не видим. Али jе био велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он jе био толико богат душом, да jе од ње могао дати и другом, позаjмити осталима увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика ниjе била акробатика, него етика. Он jе био репрезентатор душе и срца српскога, чари и истине српске. Он jе био идеолог хришћанског национализма.
Он jе волео све воjводе. Он jе то мени причао, а исто о њему причале су ми и воjводе, и кружиле похвалнице о њему. Jедан велики воjвода, коjи jе овде међу нама, рекао ми jе jедном приликом пре кратког времена: "Не могу се од њега одвоjити. Речи из његових уста теку као мед. Он jе прави репрезентатор српске политике." Он jе дао толико од себе, па да jе живео jош педесет година, он не би имао шта више да да. Он jе дао одговора на сва питања. Он jе у своjоj идеологиjи обухватио све гране народног живота.
Жалимо га сви, жали га свак. Жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце. И то баш они коjи нису били народни људи, коjи поседуjу виле и богатства, и коjи као jазавци припремаjу себи унапред богатство за сто година. Али он jе наjвише критиковао Немце, и баш зато су га они поштовали. Критиковали су га само они коjи га нису познавали.
Колико jе само волео своjе воjнике. Причао ми jе jедан официр из његове пратње: "Када смо отступали из Београда, на путу смо застали и делили храну воjницима коjи су били гладни. Када смо поделили храну, пришао сам Љотићу и рекао му да jе jош остало хране за мене и њега. Нашта ми jе он рекао: "Подели и то. Ми ћемо лакше. Сад и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не jеде." "И тако сам учинио." Он jе поштовао човека изнад свега, само наjпре и изнад свега – Бога.
Он jе био велики човек. Оно што jе посадио, ухватило jе дубока корена. И све што jе урадио, мирисаће.
Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!
Пала jе наjвећа жртва. Боже, не тражи више. Боже, доста, молимо Те: узео си много и као наjвећу жртву, њега! Боже, нека буде доста. Jа веруjем да jе ова велика жртва капиjа коjа ће нас довести до слободе. Димитриjе Љотић jе капиjа наше нове Отаџбине.
Зато сви, браћо, молимо се за душу великог човека и нека га прими у царство своjе. Нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место коjе заслужуjе.
Бог да прости душу Димитриjа Љотића! Во вjеки вjекова. Амин.
Ниjе мртав Димитриjе Љотић. Он сада припада читавом Српству. Он сада припада небескоj Србиjи. А мртви су jачи него живи. Он jе сада jачи, него када jе био жив и спутан. Он сада jош више ради и поседуjе jош више снаге. Он тек сада ради. Хвала му.,,
уторак, 7. април 2009.
недеља, 5. април 2009.
Voja Žanetić: KONKURS ZA POSAO
Voja Žanetić: KONKURS ZA POSAO
U skladu sa proklamovanom politikom nemilosrdne i globalne dominacije, a zbog povećanog obima poslovanja, uvođenja novih servisa, sistematizacije radnih mesta i reorganizacije poslovanja u Srbiji i na Balkanu, Centralna Obaveštajna Agencija Sjedinjenih Američkih Država, filijala Beograd, raspisuje
KONKURS ZA UPRAŽNJENA RADNA MESTA U ODSEKU ZA ŠPIJUNAŽU I OPŠTE OBAVEŠTAJNE POSLOVE
Agencija obaveštava sve zainteresovane pojedince da mogu aplicirati za posao na sledećim radnim pozicijama:
Domaći izdajnik
Strani plaćenik
Krtica
Drukara/Tužibaba
Trovač (u verbalnom, a ne nužno i u bukvalnom smislu)
Samostalni davalac informacija (junšpi običan)
Džems Bond u pokušaju
OPIS POSLA
* Saznavanje i dostavljanje informacija relevantnih za realizovanje interesa naručioca posla, a sa posebnim naglaskom na one informacije koje se, u najmanju ruku, ne smatraju javnim.
* Dostavljanje potpuno pogrešnih ili delimično tačnih informacija osobama, institucijama i medijima koje naznači naručilac posla, a u cilju delimičnog ili potpunog dezinformisanja navedenih subjekata.
* Indoktrinacija posebno određenih osoba moralnim i vrednosnim stavovima naznačenim od strane naručioca posla, a u cilju promene moralnih, vrednosnih i ostalih stavova koje indoktrinirane osobe već imaju - u pravcu koji odgovara naručiocu posla i njegovim interesima.
* U posebnim slučajevima od izvršioca posla će se zahtevati obavljanje radnih zadataka koji se ne mogu saopštavati u potencijalno ozvučenim prostorijama, preko mobilnih i fiksnih telefona, pa samim tim ni preko ovog oglasa.
POTREBNE SPOSOBNOSTI I KVALIFIKACIJE
* Osnovna sposobnost rukovanja tehničkim sredstvima pogodnim za obavljanje obaveštajnih delatnosti: automobil (minimum CiA kategorija), kompjuter, telefon, prislušni uređaji, dvogledi, durbini, kamere i fotoaparati.
* Fleksibilni moralni standardi i sposobnost lakog prilagođavanja etičkih principa višim interesima naručioca posla. Osobe sa umanjenim emotivnim reakcijama, sem onih prema novcu, imaju prednost pri zapošljavanju.
* Ranije radno iskustvo u obaveštajnim službama nije nužan uslov za dobijanje radnog mesta, ali omogućava prednost u bodovanju. Poznavanje rukovanja oružjem nije neophodno, ali se preporučuje za svaki slučaj.
* Poznavanje engleskog jezika može umnogome olakšati komunikaciju sa poslodavcem, ali u slučaju aplikanata koji svojim prethodnim znanjem, iskustvom i sposobnostima mogu unaprediti rad Agencije, ovaj uslov nije važan a ni neophodan.
* Aplikanti moraju podneti dokaz da protiv njih nije pokrenuta javna ili tajna optužnica u Haškom tribunalu, da žive ili da su pritvoreni na teritoriji Republike Srbije, te da, ako su muslimanske veroispovesti, nisu trajnije boravili u Iranu, Iraku, Avganistanu i severnim delovima Pakistana. Osobe koje žive na teritoriji Vojvodine prijave mogu, zasad, slati u Beograd, a osobe koje žive na području Kosova mogu se obratiti kancelariji u Prištini i slobodno izostaviti naziv Metohija iz svoje aplikacije za posao.
OSTALI USLOVI
* Kandidat za radno mesto mora biti spreman na neodređeno radno vreme, boravak u prirodi (šetnja po parkovima, noću), voljan da na sastanke često i rado putuje u inostranstvo, pozitivno orijentisan prema prerušavanju - čak i u osobe suprotnog pola. Diskretne osobe, voljne da se novim zaposlenjem ne hvale partneru, deci, rodbini, prijateljima i bivšim kolegama, više su nego dobrodošle.
* Agencija će svojim zaposlenima omogućiti prijatno radno okruženje u timu sa velikim brojem već angažovanih ovdašnjih agenata, solidna primanja i isprave sa svim nephodnim vizama, a bez čekanja u redu ispred ambasade. Falsifikovane isprave moguće su, uz blagovremeno podnetu i nevidljivim mastilom napisanu molbu nadležnom odseku Agencije.
* Aplikanti iz nevladinih organizacija, medija, pripadnika sadašnjih i bivših vladajućih stranaka, kao i pripadnici administracije Republike Srbije nemaju prednost pri zapošljavanju, sem u slučaju da se uprazni neko od već mnogobrojnih postojećih radnih mesta popunjenih kadrovima sa ovim kvalifikacijama.
KONTAKT
Prijave, bez biografije (biografije već imamo), mogu se slati na već poznatu beogradsku adresu ili na
Centralna Obaveštajna Agencija
Sektor ljudskih resursa
Vašington, Okrug Kolumbija, 20505
Konkurs je otvoren do završetka suđenja Jovici Stanišiću.
("Večernje novosti")
SKANDALOZNO: PLJUVAČINA SRBA I SRBIJE O TROŠKU SRBA!
SKANDALOZNO: PLJUVAČINA SRBA I SRBIJE O TROŠKU SRBA!
Vlada Srbije sarađivala na izdanju časopisa „Juropijan tajms" posvećenog Srbiji, u kome se, između ostalog, naša zemlja predstavlja kao genocidna tvorevina i optužuje za sva zla koja su se desila na Balkanu u 20. veku
timea.jpg picture by analitikaAgencija Vlade Srbije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) učestvovala je u izradi skandaloznog broja britanskog lista „Juropijan tajms", u kome se na najgrublji način falsifikuje istorija Srbije, a naša zemlja, maltene, optužuje za sva zla u 20. veku. Legitimitet ovoj strašnoj antisrpskoj propagandi dali su svojim intervjuima premijer Cvetković i čak šest ministara - Mlađan Dinkić, Slobodan Milosavljević, Verica Kalanović, Jasna Matić, Tomica Milosavljević i Oliver Dulić!
U uvodniku časopisa Srbija je predstavljena kao genocidna država. Autori sa kojima je sarađivala Vlada Srbije tvrde da je naša zemlja šest godina ratovala sa Crnom Gorom „pošto ju je prethodno anektirala", ali i da su JNA i lokalni Srbi napali BiH i etnički očistili bosanske muslimane. U delu o Kosovu nigde se ne pominju Srbi i Srbija, a piše da je Kosovo od 11. do 13. veka naizmenično pripadalo Bugarskoj i Vizantiji?!
Ovaj nebulozni časopis svečano je predstavljen 17. decembra u Skupštini Beograda, kada je ministarka telekomunikacija Jasna Matić istakla njegovu „važnost i značaj kao sredstva da se poboljša slika o Srbiji u inostranstvu"?! Zamenik direktora SIEPA Bojan Janković čestitao je tom prilikom listu na, kako je rekao, „dobro obavljenom poslu", i ocenio da „konačan izveštaj izgleda veoma reprezentativno".
Jasna Matić i Bojan Janković danas priznaju za Press da časopis nisu ni pročitali pre nego što su ga ishvalili?! Iz kabineta ministarke prosleđena nam je njena reakcija, u kojoj se Matićeva pravda da nije znala da će izaći krajnje negativan tekst o Srbiji.
- Svi sagovornici su imali pravo da prekontrolišu i odobre tekst koji se odnosio na njihove intervjue, a niko od nas nije ni slutio da će redakcija napisati neobjektivan i netačan uvodnik o istoriji Srbije. Celo izdanje se pojavilo na sam dan promocije i niko od nas nije video časopis pre štampe. Naša zemlja je više od jedne decenije imala izuzetno lošu reputaciju u svetskim medijima, mnogo ružnih tekstova je izašlo o Srbiji, i posledice toga povremeno se vide u tekstovima koji se o nama danas objavljuju. Nesporno je da Srbija mora da koristi svaku priliku da promoviše postignute rezultate i da o sebi stvara pozitivnu sliku u svetu - kaže se u odgovoru koji je dobio Press.
Zamenik direktora SIEPA Bojan Janković pravda se da je sporni uvodnik napisala redakcija „Juropijan tajmsa", i dodaje:
- Zbog tog uvodnika SIEPA je uputila protest i povukla sve dobijene primerke iz distribucije. Celo izdanje se pojavilo na sam dan promocije, pa niko od nas nije imao uvid u sporni uvodnik. Na pitanje kako je ishvalio nešto što nije ni pogledao, on odgovara da je to bila „protokolarna pozdravna reč".
- Do saradnje SIEPA i britanskog lista došlo je na njihovu inicijativu, pošto su izrazili želju da naprave profil o Srbiji. Mi smo s njima potpisali Memorandum koji je podrazumevao tehničku podršku pripremi specijalnog izdanja tog magazina i to u dve stvari - stanje u našoj ekonomiji i pomoć pri zakazivanju intervjua sa predstavnicima države - priča Janković.
Inače list „Juropijan tajms" ima tiraž od oko pola miliona primeraka i besplatno se deli u privrednim komorama Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Belgije, kancelarijama Svetske trgovinske organizacije, Svetskoj banci, Evropskoj banci za obnovu i razvoj, evropskoj komisiji i parlamentu, VIP i biznis salonima na aerodromima...
(izvor - Press)
петак, 3. април 2009.
Đeneral Draža Mihailović
Ekskluzivno: „Blic” u Vojnom arhivu Srbije
U Ozninom dosijeu ni slova o Dražinoj smrti
Autor: Tanja Nikolić-Đaković | 01.04.2009. - 07:52
Đeneral Draža Mihailović
Pedeset godina nakon što je zapečaćen, tajni dosije koji je vojska vodila sve do egzekucije o Draži Mihailoviću, ovaj dokument nije više tajni. Vojni arhiv, po odluci ministra odbrane Dragana Šutanovca, stavio je juče “Blicu” na uvid đeneralov personalni dosije i ostala dokumenta. Tajni spisi, koje je još pre četiri godine Vojni sud prosledio Arhivu, ne razotkrivaju, međutim, jednu od najčuvanijih decenijskih tajni. Podaci o mestu egzekucije i sahranjivanju đenerala Draže ne nalaze se u ovim spisima!
Prostorije označene brojem 312 obezbeđene su gvozdenim rešetkama. One se zatvaraju na kraju radnog dana i na njih se stavlja pečat. Skida se svakog jutra, uvek po istoj proceduri, uz neophodnu naredbu načelnika. U tim prostorijama Vojni arhiv otvorio nam je oko 6.000 digitalizovanih strana najstrože čuvanih spisa, među kojima su stenogrami sa suđenja Mihailoviću. Tu je kompletna dokumentacija iz procesa, strane i strane uredno vođenog stenograma, presuda, ali nijedan od tih papira ne sadrži zapisnik o izvršenju smrtne kazne. Među tim dokumentima nema baš ništa ni o tome gde je, kada i pod kojim uslovima pokopan đeneral Draža.
Ni slova o tome ni u jednoj od sedam kutija u kojima je pohranjena ova arhivska građa u 52 fajla. Ničeg nema osim sudskih spisa i siromašnog personalnog dosijea zavedenog pod brojem K-1034/389. On sadrži osnovne podatke, imena, godine, mesto rođenja, imena roditelja, dece, žene, mesta službovanja, činove, ordenja, nagrade, učešće u ratovima. Tu je, međutim, originalna molba za pomilovanje đenerala pisana svojeručno na jednoj strani crnim mastilom, nečitkim ćiriličnim pismom.
U Vojsci Srbije tvrde da je pitanje da li su podaci o egzekuciji i sahrani bilo gde zavedeni ili su odmah po zavođenju uništeni. Pretpostavka je da novooformljena vojska u to vreme nije smela ni da se usudi da pohranjuje takav dokument.
Da li podatke krije Bezbednosno-informativna agencija? Tamo tvrde da nikada nisu posedovali te informacije i da je arhivska građa iz tog perioda prebačena u Arhiv Srbije, odnosno Beograda, ali da ne sadrži tražene podatke.
Da je egzekucija kao i mesto sahranjivanja uredno dokumentovano u nekom od dosijea, uporno tvrdi Ljubo Lazarevski (83), bivši podoficir KNOJ-a. On je bio zatvorski čuvar Draže Mihailovića sve do njegovog poslednjeg časa i jedini je preživeli svedok pogubljenja komandanta Kraljevske vojske. Bar po njegovoj tvrdnji.
- U dosijeu je bila uvrštena presuda. A uz nju i izvršenje presude. To podrazumeva zapisnik i fotografije sa egzekucije. One su postojale i bile zavedene i one sigurno negde postoje i danas - kaže Lazarevski.
Bilo je više navodnih svedoka egzekucije. Navodili su različita mesta pogubljenja, od Marinkove bare kod Beograda do Ade Ciganlije. Lazarevski i dalje tvrdi da je prisustvovao pogubljenju Mihailovića i da je četnički đeneral sa još devet osuđenika streljan u 1.30 sati posle ponoći 18. jula 1946. godine u bagremovoj šumi na 150 do 200 metara od Belog dvora, u blizini današnje Ortopedske bolnice “Banjica”.
Presuda Vrhovnog vojnog suda izrečena je 15. jula u 13 sati. Sutradan su žalbe na smrtnu presudu odbijene. Egzekuciji je, po svedočenju Lazarevskog, prisustvovalo 10 do 15 oficira Ozne. Tu su bili i javni tužilac Miloš Minić, ali i lekar i fotograf. Svi oni su imali obavezu čuvanja tajne. Po državnoj odluci, za grobove onih koje je sud označio izdajnicima nije se smelo saznati.
Iz personalnog dosijea Draže Mihailovića (K-1034/389)
Navedeni su rod, struka, čin, prezime, ime, lični opis. “Stas: srednji. Lice: okruglo. Kosa: smeđa. Nos: pravilan. Brkovi: šišani. Usta: pravilna. Brada: brije. Osobeni znaci: nema. Vera: istočno pravoslavna. Narodnost: Jugosloven”.
*datum: 06. 09. 1935. U dosijeu nema ni podataka o praćenju, doušnicima, niti ma o čemu drugom.
ГЕНЕРАЛ МИЛАН НЕДИЋ
(Из књиге Милослава Самарџића "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета")
На први поглед, биографије генерала Милана Недића (Гроцка, 1878 - Београд, 1946) и генерала Драже Михаиловића веома су сличне. И Недић је учествовао у свим ратовима (Први и Други балкански, Први светски), са одличним оценама завршио је све наше војне школе, као и специјализацију у Француској. Објавио је две запажене књиге: "Српска војска и солунска офанзива" (Издавачка књижара "Напредак", Београд, 1932) и "Српска војска на Албанској Голготи" (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд, 1937). Међутим, генерал Недић је увек на време унапређиван и уочи Другог светског рата направио је одличну каријеру: постао је министар војске и морнарице. У рату, не само што је признао капитулацију, него долази на чело окупационе владе у Београду.
Шта одводи два генерала тако супротним путевима?
То је најпре разлика у карактерима. Разред Крагујевачке гимназије који је похађао млади Недић, договорио се једном приликом да сутрадан бојкотује наставу. И на час су дошла само два ученика: један је био Милан Недић. Непријатности га спашава очев премештај на нову службу у Београду. Тако се и даље кроз живот Недић држао правила важних за каријеру. Као хедониста, иначе огромне телесне тежине, по природи ствари држао се даље од фронта. У ратовима од 1912. па све до 1917. успевао је да увек остане на позадинским дужностима. Тек 1917. престолонаследник Александар га због неизвршења једног наређења - одбио је да учествује у Солунском процесу, због пријатељства са Драгутином Димитријевићем Аписом - шаље на фронт. Потпуковник Недић примио је команду једног пука Тимочке дивизије, али само накратко: брзо је успео да се врати у позадину.14 После рата Недић је умео да направи и име и каријеру Али, када се поново заратило, његова неборбеност опет долази до изражаја. Априлски рат 1941. године затиче га на Косову и Метохији, као команданта Групе армија. Средином априла дошао је у Косовску Митровицу. Војска је била у расулу, иако Немце још није ни видела. Јединих сукоба било је са албанским бандама, које су отпочеле терор над Србима. Зато је, по сведочењу наредника Станојла С. Плазине, "вест о доласку генерала Недића била велико охрабрење и нада", јер се сматрало да је он "један од најелитнијих и најспособнијих генерала и војсковођа у војсци Краљевине Југославије".
Генерал Недић је, међутим, одржао следећи говор:
"Краљ и влада напустили су Београд. Вероватно су до сада већ напустили земљу. Врховна команда Југословенске војске више не постоји. Ја немам никаквих вести ни веза. Никаква упутства и наређења не могу вам дати. Наша војска је свуда у расулу. Непријатељска војска је ушла у нашу земљу и не постоји сила која би је могла зауставити. Нека сваки од вас узме иницијативу у своје руке. Свако може поступити онако како му савест и дужност налаже и нека сноси одговорност за оно што је урадио."15
У исто време, на другом крају земље, Дражина реакција била је сасвим другачија. На вест о капитулацији, он је окупљеним војницима, подофицирима и официрима одржао следећи говор:
"Јунаци! Наша је влада, као што видимо из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат... Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима..."16 Да се којим случајем нашао на Косову, Дража би одмах повео борбу против Албанаца, као што је то у Славонији и Северној Босни учинио против усташа. Косово је иначе пружало повољније услове за акцију. Ту је мобилисана војска била готово искључиво српске националности, препуни војни магацини још нису били опљачкани, а околни планински масиви нудили су сигурност и заштиту. Али генерал Милан Недић све то није могао да види. По његовом одласку из Косовске Митровице, војска је овако причала:
"Побогу брате, зар је смео и могао Недић ове речи да изговори? Да нисам чуо, тврдио бих, да би генерал Недић пре извршио самоубиство но што би изговорио ове речи, додаје други. Ето, у Недића смо сви веровали и полагали сву наду а чусте ли шта нам рече, додаје трећи. А шта и куда сада, додаје четврти, итд. Речи падају и секу као оштра сабља, закључује Плазина."17
Генерал Милан Недић бежи од своје војске и аутомобилом долази у конфорни стан у Београду. Немци га не одводе у заробљеништво, као друге генерале на високим положајима, већ га задржавају у кућном притвору. По свој прилици, у овоме је пресудила реч његовог брата од тетке Димитрија Љотића, вође профашистичког покрета "Збор" и верног немачког сарадника од првих дана. У ствари, Недић је још пре рата био симпатизер Љотићевог покрета, па су тако, за време његовог министровања, у војсци растурани билтени "Збора", који су иначе били забрањени.18 Важнија последица братовљевих утицаја је Недићево опредељење за Тројни пакт 25. марта 1941. године.19 У ствари, Недић је у предратним годинама, а нарочито после посете Берлину 1939, припадао оној мањој групи официра која је била прогермански расположена, насупрот већинском опредељењу за традиционалне Западне савезнике. Управо због овога кнез Павле Карађорђевић је принудио генерала Милана Недића да поднесе оставку са положаја министра војске и морнарице, октобра 1940. Тада је италијанска офанзива довела грчку војску у тежак положај. Најжешће борбе водиле су се уз нашу јужну границу, а у једном тренутку Италијани чак бомбардују Битољ. Кнез Павле наређује генералу Недићу да пошаље 100.000 војника у реон Битоља и Струмице, али он одбија наређење и бива смењен.20
Одлазећи са положаја, генерал Недић је написао један реферат, за који његове присталице тврде да је био против Немачке, док опоненти кажу да је био у пријатељском духу према Трећем рајху, што је, судећи по развоју догађаја, вероватније.21
Непосредно по окупацији Србије, 30. априла 1941, у Београду је основана Комесарска управа. Њоме је председавао Милан Аћимовић, а чинили су је истакнути чланови водећих предратних странака. Немци су Комесарску управу основали према Међународној ратној конвенцији, која предвиђа да неке установе (општине, полиција, жандармерија, судови и школе) наставе са радом и после окупације. Међутим, Међународна ратна конвенција не предвиђа формирање владе и војничких јединица у окупираној земљи. У нашем уставу то није било посебно наведено, али је и за Краљевину Југославију, као и за друге окупиране земље, важило оно што је на основу Међународне ратне конвенције преписано на пример у белгијски устав:
Службеници, који на основу Међународне ратне конвенције и под непријатељском окупацијом наставе да врше своју дужност, по ослобођењу земље неће одговарати за сарадњу, али ако непријатељ некога од њих смени и на његово место одреди другог, тада ће по ослобођењу земље, тај од непријатеља постављени, одговарати због сарадње са непријатељем.22
То се десило у Србији: Комесарска управа је смењена, да би на њено место била постављена влада на челу са генералом Миланом Недићем, 29. августа 1941. године. Затим је укинута жандармерија и замењена Српском државном стражом (недићевци), Српским добровољачким корпусом (љотићевци) и легализованим четницима војводе Косте Пећанца.
Зашто је немачки окупатор ово учинио?
Недићеве присталице тврде да и није реч о немачкој, већ о српској одлуци, условљеној комунистичком акцијом. Са том акцијом Комесарска управа наводно није могла да се обрачуна, па је поднела оставку. "Највиђенији Срби", међу којима је у условима окупације свакако најутицајнији био Димитрије Љотић, потом су дуго молили генерала Недића да преузме ствар у своје руке, "јер он ужива највећи ауторитет у земљи".
Ево једног карактеристичног објашњења од стране Недићевих и Љотићевих присталица:
"У току јула и августа 1941. године безмало цела окупирана Србија била је у пламену. Окупатор је напустио поједине крајеве и градове, чувајући важне саобраћајне линије. Западна Србија била је скоро сва у рукама устаника. Партизански одреди дошли су чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч. Национални четници, противно својој вољи и првобитној намери, били су гурнути у устанак, поставши на тај начин савезници комуниста на територији окупиране Србије. Поједини Дражини команданти били су увучени у револуцију противу воље и наређења Драже Михаиловића. Тако је, на пример, ппуковник Мисита повео своје људе у Крупањ, Богатић и Лозницу у заједници са комунистима... Тако су и још неколико четничких команданата увучени у револуцију од стране комуниста у нападима на Шабац, Краљево, Горњи Милановац, Чачак..."23
И друга објашњења која долазе са те стране су у основи иста. Ево још једног примера:
"...Такво стање ствари трајало је само до 22. јуна, као дана када је Хитлер отпочео ратну акцију противу Совјета. А тада се земља одједном претворила у прави пакао и постала земља ужаса...
Немци су одговорили оштрим мерама. Отпочели су масовна хапшења, депортације и стрељања. За једног убијеног немачког војника стрељано је 100 Срба... Рат између Немачке и Совјетског Савеза 22. јуна 1941. изазвао је у Србији многе промене... Убрзо су се саботаже повећале и пренеле на друга места по Србији... Иза ових саботажа и одмазда дошло је и до масовног убијања српског народа у Крагујевцу, Мачви, Шапцу, Краљеву, Нишу итд...
Комесарска управа није била у стању да поврати ред у Србији... Они су поднели колективну оставку. То је био главни повод и разлог да се у Србији потражи велики народни ауторитет. Нађен је у личности Милана Недића."24
Ова верзија Недићевих и Љотићевих присталица није тачна. Влада генерала Недића постављена је 29. августа 1941. године, што значи да је тај план постојао најмање месец дана раније. Међутим, у јулу месецу (као и у августу), у Србији је још било мирно. Спорадичне комунистичке акције биле су усмерене пре свега против намерно ослабљене жандармерије. Пуковник Јован Тришић, који је 24. јуна 1941. постављен за вршиоца дужности команданта жандармерије у Србији (по тајном одобрењу пуковника Драже Михаиловића, да би са тог положаја користио покрету са Равне Горе), пише да је почетком јула тражио од Димитрија Љотића да се жандармерија наоружа, али да је све остало на обећањима. С друге стране, тог месеца Београдом су заједно са Немцима већ патролирали и први наоружани љотићевски одреди, који су, када их је било довољно, 15. септембра формирали "Српски добровољачки корпус". Захтеви су понављани како су недовољно наоружани жандарми све више постајали жртве сурових комуниста. Међутим, жандармерија није наоружана, као што је то било предвиђено Међународном ратном конвенцијом, да би могла да одржава ред и мир у окупираној земљи. Најзад је, противно тој Конвенцији, укинута декретом генерала Недића. О томе пуковник Тришић пише:
Никакве околности - а у вези са њеном службом - нису изазивале потребу да се ликвидира жандармерија, јер је сигурно да нико није могао боље вршити жандармериску службу у окупираној Србији од жандарма, само их је требало наоружати и побољшати им материјално стање...
Недић је ликвидирао жандармерију само зато што је знао да се је махом определила за Дражу. Недић лично није хтео дозволити да се жандармерија наоружа. Пример за ово наводим следеће: Једнога дана септембра месеца 1941. године добио је Недић око 2.000 пушака и одмах је телефоном позвао новопостављеног команданта жандармерије ђенерала Стеву Радовановића. У исто време и ја сам се налазио у канцеларији поред телефона у разговору са командантом, те сам и ја могао јасно да чујем разговор преко телефона. Недић је извештавао команданта жандармерије, ђенерала Стеву Радовановића, да је добио од Немаца 2.000 пушака и да их ставља њему на расположење да их подели по своме нахођењу, али са наређењем: "Само знај, да жандармима не смеш дати ни једне пушке". И тако, док комунисти убијају тако рећи голоруке или слабо наоружане жандарме, дотле претседник тако зване српске владе Недић наређује команданту жандармерије да српским жандармима, познатим антикомунистичким борцима, не сме дати ни једну пушку, па ни за њихову личну одбрану...
Да је Комесарска управа, а доцније и Недић, наоружала жандарме како треба и како сам ја тражио, па макар и упола како су били наоружани Љотићеви добровољци, сигурно је да ни комунисти не би могли онако вршљати и слободно се организовати.25
Догађаји које Недићеве и Љотићеве присталице наводе као разлоге због којих се генерал Милан Недић прихватио положаја председника владе, под притиском "најугледнијих Срба", одиграли су се после тих "притисака" (најкасније око 1. августа), па чак и после инаугурације владе, 29. августа 1941. Потпуковник Веселин Мисита ослободио је Лозницу 31. августа 1941. Напад на Шабац, под командом капетана Драгослава Рачића, почео је 22. септембра.
Таковски четнички одред поручника Звонка Вучковића, у садејству са партизанима, ослободио је Горњи Милановац 28. септембра.
Јелички четнички одред поручника Јована Бојовића ослободио је Чачак 1. октобра. Опсада Краљева почела је прве недеље октобра.
Наређење о одмаздама стотину Срба за једног убијеног Немца Хитлер је потписао 16. септембра.
Стрељање грађана у Крагујевцу било је 21. октобра, а у Краљеву, Шапцу и другим местима такође током месеца октобра.
Окупатор се није повукао из Западне Србије у јулу и августу, већ крајем септембра; партизански одреди нису дошли "чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч".
Дакле, генерал Недић не само што није "угасио пламен" у Србији, него је пламен букнуо баш под његовом управом. Форсирањем Недића, Димитрије Љотић није спречио комунистичку акцију, већ јој је, напротив, омогућио да се размахне, најпре спутавањем а потом и укидањем жандармерије, које је било део читавог тог процеса.
Наиме, реч је о покушају да се односи између Србије и Трећег рајха подигну на виши ниво. Док су Комесарска управа и жандармерија деловали према Међународној ратној конвенцији, "српска влада" и новоформиране наоружане јединице су део немачког плана, спроведеног уз помоћ домаћих германофила, да се Србија укључи у "Нови поредак". Генерал, који је уочи рата командовао читавом армијом, постављен је на чело једне такве владе у покушају да јој се да кредибилитет. Покушај је остао безуспешан, јер влада која је заклетву положила пред једним Хитлеровим генералом (Данкелманом) није била српска. Њена власт није се пружала даље од домета немачких тенкова, док су највећи део земље контролисале Дражине јединице, благодарећи подршци у народу.
Као највећи успех генерала Милана Недића његове присталице најпре наводе "спашавање народа" од немачких казнених експедиција и масовних стрељања. Као што смо видели, овде је реч о историјском фалсификату, јер је до масовних стрељања дошло после формирања "српске владе". Познатија и истрајнија је њихова тврдња о спашавању избеглица, нарочито из "Независне Државе Хрватске":
"Недић је издејствовао код немачких окупаторских власти пристанак, да може примити невољне српске избеглице које беже из ужасног пакла... Заиста, Недић је спасао од сигурне смрти више од четврт милиона људских живота који су прихваћени и смештени у Србији. Пре овог Недићевог корака, безброј несрећних мајки носиле су своју децу и бацале ове анђелчиће у мутне речне таласе, а са последњим и оне скакале, јер је то била дивна смрт при оној од које су бежали."26
И сам Недић је своје прихватање улоге председника окупационе владе објашњавао бригом за избеглице:
"Ја јасно видим свој пут и своју судбину: ви ћете ме стрељати или обесити. Али пре него што душу предам Богу, висећи уз неку бандеру на Теразијама, ја ћу тамо далеко испред небеског престола видети бар један милион Срба, који ми у једном часу кажу: остали смо у животу благодарећи теби и твојој издаји. Ви ћете ме убити а они ће ме мртвог бранити, и пред Богом, и пред Србима, и пред судом историје. Они су моје судије, а не Михаиловић и његова безбрижна лондонска господа. Михаиловић може жртвовати живот, али ја ради тог милиона и целог свог народа жртвујем нешто више од свих људских живота... Жртвујем своју част и своје светло име."27
Међутим, питање спашавање и прихвата избеглица решила је још Комесарска управа Милана Аћимовића, образовањем Комесаријата за избеглице на челу са Томом Максимовићем. До настанка Недићеве владе у Србију је већ стигло преко 100.000 избеглица. Тома Максимовић и његов Комесаријат наставили су да раде и под Недићем, који им је, у то нема сумње, помагао колико је могао. Али, за спашавање избеглица није заслужан један човек, па ни Тома Максимовић, који се у овоме највише истакао - већ српски народ.
Није истинита ни тврдња да је генерал Недић помагао четнике и спасао "од сигурне смрти хиљаде националних бораца из редова Драже Михаиловића".28 Као што смо видели, генерал Недић је, заједно са Љотићем, распустио жандармерију због њених веза са четницима. Потом је у своју службу мобилисао официре под претњом упућивања у немачки логор, а осумњичене за сарадњу са четницима и даље је хапсио. Међу њима и пуковника Јована Тришића, који је током свог боравка у логору на Бањици, од 9. новембра 1941. до 16. јануара 1942. године, видео како недићевци, заједно са Немцима, одводе на стрељање у Јајинце Дражине присталице, Јевреје и Цигане. За сваког стрељаног добијали су по 200 динара.29
Када се уверио да већина официра који се још налазе у земљи неће са њим без обзира на последице, већ је склона покрету отпора са Равне Горе, генерал Недић је наредио да се сви похапсе и одведу у логоре. Тако је на Божић 1942. године ухапшено 1.200 српских официра. Уочи одласка из Београда, један немачки официр је дошао и саопштио им "да су ухапшени по захтеву српске владе као непоуздани и да ће бити спроведени у заробљеништво".30
Већ у свом првом јавном прогласу генерал Милан Недић је напао Дражине четнике, назвавши "страним плаћеником" потпуковника Веселина Миситу, који је погинуо на челу своје јединице приликом ослобађања Лознице 31. августа 1941. године. Затим је позвао пуковника Дражу Михаиловића на састанак у Београд, не би ли решио "четничко питање". Дража, међутим, шаље мајора Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића, који му доноси Недићеву понуду да се мане гериле, дође у Београд и постане министар рада у "српској влади"! За конформисту Недића то је била врхунска понуда, али за неког као што је Дража ништа друго до увреда. Недић се, пак, увредио што један њему до јуче потчињени пуковник, "кога је он као министар кажњавао, сада са презиром одбија његове предлоге".31
Недићева омраза на Дражу расла је, затим, како је народ све више славио "Чичу са Равне Горе". И мада је претежни део Недићеве војске и администрације био вољан да сарађује са четницима, "Недић и Љотић, и известан број њихових војних и политичких сарадника, енергично су тражили од Немаца да сломе војничке снаге Михаиловићеве", како је то стајало у једном Меморандуму др Живка Топаловића.32
На страну љотићевци, који су чинили немачке претходнице у операцијама против четника, али и тај ужи врх из Недићеве владе отерао је у смрт многе Дражине људе. Најзагриженијим је сматран пуковник Милош Масаловић, Недићев шеф кабинета и кум Димитрија Љотића. Зато је он убијен у атентату у Београду 1944. године. Овим убиством односи између генерала Недића и Михаиловића дошли су до најниже тачке. Али, за разлику од фанатизованог Љотића, Недић увиђа скори слом Трећег рајха и прелазећи преко свега покушава да се обезбеди на другој страни. Свог новог шефа кабинета, генерала Миодрага Дамјановића, управо враћеног из заробљеништва, он не спутава у везама са Равном Гором. И он лично сада покушава да наоружа четнике, мада без успеха. На крају сва Недићева војска прелази под Дражину команду, али он сам ипак бежи из земље, заједно са Немцима. Енглези га већ 1946. изручују комунистима. Према њиховим изворима, приликом једног спровођења на саслушање Недић се отргао стражару и извршио самоубиство скоком кроз прозор.
Као један од највећих грехова генерала Недића, пуковник Тришић наводи чињеницу да је положио заклетву пред немачким генералом Данкелманом, приликом постављања на чело "српске владе":
Недић, као личност која је заузимала највише војничке положаје, и са тако високим чином, морао је знати да полажући заклетву непријатељу греши и о војна правила и војне законе, јер заклетва је исто што и давање часне речи, а војним лицима по војничким правилима забрањено је да непријатељу дају часну реч.33
Па ипак, Тришић сматра да Недић није био издајица:
"За издају је потребна унапред створена одлука, тј. умишљај да свесно ради против своје земље. Код Милана Недића тога није било. Он је био толико свестан Србин да - по моме мишљењу - никада не би ни помислио да изда Српство. Код Милана Недића била је само слаба рачуница. Он је погрешио у предвиђању. Недић је, ваљда под утицајем свога брата од тетке Димитрија Љотића, био уверен да је немачка победа сигурна и помирио се са капитулацијом Југославије, предвиђајући коначну пропаст Савезника, те и цео његов даљи рад под окупацијом био је ради тога заснован на погрешној процени."34
НАПОМЕНЕ
14 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 13, 44-45.
15 С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 45.
16 Књига о Дражи, том И, 23-24.
17 С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 45.
18 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 66.
19 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 104.
20 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 67-70. Према Мартиновићу, Недићево образложење било је следеће: "}енерал Недић у начелу био је одмах одлучно противан једној таквој акцији, јер би таква војничка демонстрација била равна објави рата италијанској војсци". Међутим, величајући Недића, Мартиновић свега неколико страница раније (62-63) даје сасвим супротне податке, које је наводно добио од његог брата генерала Божидара Недића: "Тада је Недић био мишљења да би Југославија могла ући у рат на страни Западних савезника, иако је био свестан, да југословенска војска ни по духу ни по ратној опреми није била спремна за рат. Ипак - говорио је Недић: 'Тај моменат, када је мала Грчка давала сјајан и дуг отпор италијанској армији, југословенска армија имала би успеха на југу, и себе би тиме везала са Западом у моменту када је немачка армија била ангажована на другој страни'." Ово су, вероватно, били мотиви кнеза Павла када је наредио генералу Недићу да пошаље 100.000 војника на јужну границу. Нема сумње да је између две Мартиновићеве верзије тачна она коју износи неколико страница касније: да је генерал Недић одбио наређење и да је због тога смењен.)
21 и 22 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 31-33, 10.
23 Б. Костић, Истина о Милану Недићу, 22.
24 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 144, 151-152.
25 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 93-94.
26 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 165.
27 Р. Вукчевић, На страшном суду, 248.
28 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 166.
29 и 30 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 61, 64
31 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 67.
32 Књига о Дражи, том ИИ, 66-67.
33 и 34 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 102, 67.
Генерал Милан Недић за време Другог светског рата
Генерал Милан Недић обилази јединицу љотићеваца
Генерал Недић говори љотићевцима, вероватно у Београду, током окупације
Генерал Милан Недић обилази љотићевску јединицу у Београду
Сва права задржана, Погледи - 2003-2005. године.
Дизајн и израда - www.proxy.co.yu web master
четвртак, 2. април 2009.
Izvod iz komentara Vojvode K. Jankovica iz davne 2006.godine
ALEKSANDAR K.JANKOVIC VOJVODA FRUSKOGORSKI
26. novembar 2006 03:48:45
... IZVESNI POLITICARI MISLE SAMO NA SVOJE INTERESE A NE NA INTERESE SRPSKOG NARORA. MI SRBI SMO JEDAN OD NAJSTARIJI NARODA EVROPE,IMAMO ISTORIJU I KULTURU KOJU MNOGI NEMAJU I ZATO SU PROTIVU NAS I ZELE DA NAS UNISTE,TO SU MNOGE SILE HTELE PA NISU MOGLE A NECE MOCI NI NASI DANASNJU NEPRIJARELJI. ZASTO HASKU SUD SUDI SAMO SRBE ? ZASTO KARLA DE PONTE NE OPTUZJE ALBANCE ,BOSANSKE MUSLIMANE I DRUGE ? ONOGA DANA KADA SRBIN BUDE MISLIO SRPSKI I KADA SE SRBI SLOZE BICEMO ONO STO SMO NEKADA BILI. DANAS U SRBIJI IMA MNOGO "BRANKOVICA" NAROCTO MEDJU POLITICARIMA "CAST IZUZETCIMA" OSTAVITE MLADICA I KARADZICA NA MIRU. SRPSKI NARODE PROBUDISE I MISLI NA JANUARSKE IZBORE. POZDRAV SRPSKOM SLOBODARSKON NARODU, S VEROM U BOGA ZA KRALJA I OTADZINU, ALEKSANDAR K.JANKOVIC VOJVODA FRUSKOGORSKI
уторак, 31. март 2009.
Друштво за истину о НОБ против рехабилитације
Сто хиљада долара за Дражин гроб
ЧИКАГО – Српска народна одбрана (СНО) у Америци исплатиће 100.000 америчких долара ономе ко открије место на коме је покопано тело генерала Драгољуба Драже Михаиловића, стрељаног после Другог светског рата.
„На седници Централног одбора СНО у Америци, одржаној у Чикагу, донета је једногласна одлука да се лицу или лицима која пронађу земне остатке првог герилца поробљене Европе за време Другог светског рата генерала Драгољуба Драже Михаиловића исплати новчана награда од 100.000 америчких долара”, саопштила је канцеларија СНО у Америци.
У саопштењу се наводи да ће „награда бити исплаћена после извршених ДНК анализа званичних медицинских институција”.
Михаиловић је, после Другог светског рата, оптужен за ратне злочине и сарадњу са немачким окупатором и осуђен на смртну казну.
--------------------------------------------------------------------------
RADOVAN KARADŽIĆ - OD MITA DO HAGA (1)
RADOVAN KARADŽIĆ - OD MITA DO HAGA (1)
| V. N., 03.08.2008 |
Onome ko ide - put se uvek skraćuje, zaključio je Ezop. To, svakako, važi i za Karadžića. U prošlu sredu, u 7.45, u crnom blindiranom džipu, on je dopremljen u pritvorsku jedinicu u Sheveningenu. Sve svetske TV mreže zabeležile su trenutak kada se, iza uhapšenog Karadžića, nečujno, kao da klize po loju, zatvaraju dva krila velike zatvorske kapije. Oni koji su u lovu na bivšeg predsednika RS potrošili 13 godina i milione dolara, konačno su odahnuli. Najtraženiji evropski begunac, optužen za genocid, konačno je “pao”. Dograbile su ga ruke haške pravde.
U utorak, 29. jula, sve do 23.30 Snežana Malović, ministarka pravde, očekivala je da stigne žalba na izručenje Radovana Karadžića Haškom tribunalu. Tad je isticao “razumni rok”. Žalba, međutim, nije stigla, Karadžićev advokat nije je ni poslao. Radovan je morao da se spremi za put. Probudili su ga i rekli: “Idemo. Rešenje o izručenju je potpisano.”
Bilo je gluvo doba noći, “koji sekund pre pola četiri”. Ispred zgrade Specijalnog suda u Beogradu dreždali su još poneki novinar i pas lutalica. Karadžića su, u koloni od četiri blindirana džipa, odvezli na aerodrom “Nikola Tesla”. Ukrcali su ga u avion Vlade Srbije i prebacili u Roterdam, odakle je helikopterom odveden u Sheveningen.
SVET U ŠOKU
INTERESOVANjE za Karadžićev prvi nastup pred haškim sudijama bilo je planetarno. Kod nas se taj trenutak iščekivao sa velikom napetošću. Svi su se pitali kako izgleda čovek koji je 13 godina, kao duh, izmicao belosvetskim poterama i koji je, u međuvremenu, toliko promenio izgled da su ga teško mogli prepoznati i najrođeniji.
Pojavom pravog Karadžića svi smo bili pomalo zatečeni. Ni traga od onog simpatičnog gurua Dragana Davida Dabića, “istraživača u oblasti psihijatrije i bioenergije”, čiji je lik predstavljao uspešnu kombinaciju “Frojda i boema iz Skadarlije”.
Što se tiče pravog Radovana Karadžića on se, u međuvremenu, dobrano promenio. Malo, ili gotovo ništa u tom prvom nastupu nije podsećalo na onu drskost, vrcavost i ležernost kojima je Radovan nekada plenio. Vidno omršao, upalih obraza i očiju sa podočnjacima, delovao je nekako stegnuto i napeto. Nije mu, naravno, bilo lako. Posle toliko godina progona, skrivanja i bežanja trebalo je otvorenih očiju izdržati taj strašni udar.
Na prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom Karadžić je trebalo da se izjasni povodom navoda optužnice. Da prizna ili negira svoju odgovornost za genocid, etničko čišćenje i druga zlodela koja mu se pripisuju kao predsedniku RS i vrhovnom komandantu njene vojske. Ali do toga nije došlo, jer je tužilac rekao da će optužnicu dopuniti i promeniti, tako da će odgovor na to pitanje Karadžić dati 29. avgusta kad se suđenje nastavlja.
Alternativni portret Radovana Karadžića iznenadio je svet. Lider bosanskih Srba čija je glava bila ucenjena na pet miliona američkih dolara i četiri miliona bosanskih maraka, maestralno je redizajnirao svoj lik. U tome je, prema tvrđenju njegovog sinovca Dragana Karadžića, bio sam svoj majstor. Niko mu nije pomagao. Psihijatar, stručnjak za alternativnu medicinu, pesnik, romansijer i dramski pisac došao je na fantastičnu ideju: umesto da se sklanjam od sveta, idem mu u susret. Licem u lice ne vidi se lice. Promeniću identitet. Bradom i dugom kosom, naočarima i odelom, a ne skalpelom, postaću to što želim.
Ima, međutim, mišljenja da Karadžić nije sam doneo odluku da uzme novi identitet, već su mu to naložile tajne službe pod čijim je budnim okom, navodno, bio sve vreme u Srbiji. Po toj verziji, nije se Karadžić skrivao od tajnih službi, već su tajne službe skrivale Karadžića. To je trajalo sve do nedavne promene vlasti u Srbiji. Novoj vladi više je odgovaralo da bivši predsednik bude u Hagu nego u Beogradu.
Stručnjaci za dizajn kažu da je Karadžić, pretvarajući se u Dabića, učinio ono što rade žene: “optičkim varkama” sakrivaju ono što ne žele da se vidi, a upadljivim detaljima naglašavaju ono što bi bilo poželjno da svakom zapadne za oko.
KLETVA GUSLARA
Šta je Karadžić sakrio, a šta pojačao?
Najbitnije mu je bilo da promeni frizuru, da napravi rep i veže ga na vrh glave, zatim da pusti veliku bradu i stavi naočare. Time je dobio
Ko no gorom Romanijom prođe
je li Lazar, je li Karađorđe!
Ono deset punijeh leta
Brat Radovan Romanijom šeta.
Čujte, braćo,
šta vam gusle kažu:
Ko izdao viteza srpskoga
za dukate silnika mrtvoga
prokleto mu dovijeka pleme,
kućno mu se prolomilo sljeme
krvlju mu se prolili badnjaci,
od njega se izlegli gubavci,
zatrla ga iz nebesa sila.
Prema rečima službenika američke ambasade u Beogradu do sada se niko nije javio da traži nagradu od pet miliona dolara. Ko je i kako alternativnom Karadžiću ušao u trag zasad se ne zna. Ostala je misterija kojoj i čijoj službi pripadaju ona trojica koji su Radovana (Dabića) izveli iz autobusa za Batajnicu i odvela u nepoznatom pravcu. Ono što se sigurno zna jeste da su po nalogu Specijalnog suda bivšem predsedniku RS uzeti otisci svih deset prstiju i da će to nadležnim organima biti od velike pomoći u rekonstrukciji kretanja ovog haškog optuženika.
Gde se Karadžić krio svih ovih godina i kada je uzeo drugi identitet, za sada se ne zna. Pronosile su se vesti da je u Rusiji, u Grčkoj, da je možda ubijen ili zarobljen. Lovili su ga na raznim mestima - po šumama, manastirima, gradskim četvrtima, ali su uvek ostajali praznih šaka.
TIH I SMIREN
NEKI stručnjaci kažu da se Karadžić, pošto je uzeo alternativni identitet, oslobodio mnogobrojnih jataka i telohranitelja. Jednostavno - nisu mu više bili potrebni. Što je bio dalje od njih, bio je sigurniji. Što je bilo manje organizacije oko njega - položaj mu je bio lakši. Dobro redizajniran mogao je da se svuda javno pojavljuje, odlazi u trgovinu, drži predavanja, leči ljude, piše članke u stručnim časopisima, ima svoj sajt, i prodaje svoje čudotvorne izume za potenciju.
Oni koji su imali priliku da se druže sa Dabićem (Karadžićem) kažu da se on predstavljao kao David. Bio je smiren, govorio je tiho, ponekad nerazgovetno, kratkim rečenicama. Nije se upuštao u diskusije. Dolazio je i odlazio nečujno. Retko je pominjao porodicu. Na pitanje odakle je rodom odgovarao je: iz Hercegovine. Imao je dva para rukavica, pletene i kožne. Kažu da ih je nosio uvek sa sobom. Imao je dva šešira - beli za leto, crni za zimu. Garderoba mu je bila iznošena, ali čista. Govorio je ruski, služio se engleskim i nemačkim.
Ivan Karadžić, Radovanov brat, kaže da je na sahrani njihove majke Jovanke, koja je pre tri godine umrla u Nikšiću, bilo više policije nego rodbine.
Jedna njihova sestričina tvrdila je da je tada među svetom videla i Radovana.
Drugi pak tvrde da je Radovan, prerušen u monaha, prisustvovao polaganju moštiju Jovana Dučića u Trebinju.
Tim povodom episkop raško-prizrenski Artemije, za jedan list je rekao: “Sve je moguće.
Mada, nije mi jasno zašto bi mu bila potrebna monaška odežda. Ako je tada izgledao kao sada niko ga ne bi prepoznao.”
Pre odlaska u Hag, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, ispovedio je Radovana Karadžića koji je u zatvorskoj ćeliji više dana postio.
Radovanu je u posetu došao i pesnik Rajko Petrov Nogo, prijatelj iz dečačkih dana.
- Čujem da si napisao pesmu o meni - rekao je Radovan.
- Jesam. Nazvao sam je “Tajna večera” - kazao je Nogo.
- Kako glasi? - upitao je Radovan.
- Anđelima su potkresana krila, a Arhađela strpali u žicu.Tako je Karadžića u Hag ispratio prijatelj, pesnik. Svoju poruku Radovanu guslari su ispleli u desetercu:
Radovane, čoveče od gvožđa,
Srpski voždu posle Karađorđa,
Odbrani nam slobodu i veru,
na studenom Ženevskom jezeru.
Radovan je u Hag poneo slike najrođenijih, nekoliko knjiga i ikonu Isusa Hrista. Na njegovom sajtu ostala je ispisana izreka: “Onaj ko proda svoga roda, kopa dva groba”.
BAKO, ŽIV JE
KARADžIĆEV sinovac Dragan tvrdi da je jedino on održavao vezu sa stricem. Tražio mu stanove, donosio hranu, novine, knjige, išao s njim na skupove stručnjaka za alternativnu medicinu. Za tu njihovu vezu znao je samo Draganov otac Luka Karadžić. Dragan u jednom od mnogobrojnih intervjua priznaje da je ovu veliku tajnu poverio još samo Radovanovoj majci kad je već bila na samrti. Šapnuo joj je: “On je živ”.
(Nastaviće se)
недеља, 22. март 2009.
субота, 21. март 2009.
Nema para za cetnike u rasejanju
Mesečna primanja koja sleduju borcima, državljanima Republike Srbije, neće biti isplaćivana ukoliko korisnik ima prebivalište u inostranstvu. Ovo je samo jedna od novina Zakona o boračko-invalidskoj zaštiti koji je Vlada Srbije uputila skupštini na usvajanje po hitnom postupku i čije se usvajanje očekuje tokom marta. Predloženi propis čak predviđa da se primanja koja su obustavljena dok su korisnici boravili van teritorije Srbije neće naknadno isplaćivati.Na drugoj strani, krug korisnika prava na materijalno obezbeđenje proširen je tako da osim partizana i borcima iz ratova devedesetih godina prošlog veka, ono pripada i pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta, pod uslovom da su državljani Srbije.
Zakonodavac predviđa da će se zbog toga, na jednoj strani, za oko 50 odsto biti povećan broj osoba koje će dobijati novac na osnovu boračkog staža, ali da će otprilike za isti procenat taj broj biti i smanjen zbog pooštravanja uslova za priznavanje prava na materijalno obezbeđenje.
Između ostalih uslova, osobe koje su u radnom odnosu, vlasnici firmi i penzioneri ne mogu dobijati novac po osnovu svog učešća u ratu. Takođe, prava borcima neće biti priznata ukoliko su osuđeni za ratni zločin pravosnažnom sudskom presudom u Srbiji. Zanimljivo je da presuda zbog učešća u borbama protiv partizana neće predstavljati smetnju za borački dodatak. Sve ove novine predlagač crpi iz izjednačavanja partizana i četnika.
Prema predloženom zakonu, status borca imaće i državljanin Republike Srbije koji je kao pripadnik Vojske Kraljevine Jugoslavije učestvovao u aprilskom ratu od 6. do 17. aprila 1941. godine, kao i onaj koji je stupio u Ravnogorski pokret, počev od 17. aprila 1941. godine pa do 15. maja 1945. godine.
Uz dva svedoka
Pravo na Ravnogorsku spomenicu imaju borci koji su u Jugoslovensku vojsku u otadžbini, odnosno Ravnogorski pokret stupili u periodu od 17. aprila do 31. decembra 1941. godine, pod uslovom da službu nisu prekidali do 15. maja 1945. godine, osim ukoliko su od 12. septembra 1944. do 15. maja 1945.g. pristupili partizanima. Zahtev za dodeljivanje Spomenice može se podneti do 31. decembra 2007. godine, a rešava se samo na osnovu pismenih dokaza o učešću i izjava dva svedoka koja neposredno mogu da posvedoče o učešću u NOR-u. Spomenica se može i posthumno dodeliti članu najuže porodice preminog borca.
Drazin grob / preuzeto iz Kurira
DRAŽIN GROB
Komunisti su Mihailoviću prvo čekićem polomili kičmu, a potom su ga likvidirali hicem u potiljak, svedoči bivši zatočenik Mihailo Šaškijevič
BEOGRAD - Đeneral Dragoljub - Draža Mihailović, vođa Ravnogorskog pokreta i komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini, ubijen je na Adi Ciganliji, tik uz ondašnji kazamat, a njegovo telo zakopano je u nužničku jamu i zatrpano fekalijama! To za Kurir tvrdi Mihailo Šaškijevič, jedan od tri poznata svedoka koji su 18. jula 1946. godine, kada je Draža streljan, bili zatočeni u zatvoru na Adi Ciganliji, srušenom pedesetih godina prošlog veka.
Sam Mihailo Šaškijevič nije gledao likvidaciju četničkog đenerala, ali su mu to prenele kolege robijaši, koji su ujutro, pošto je streljano ukupno osmoro "neprijatelja naroda", razgovarali sa zatvorskim stražarima.
- Dva zatvorenika, nezavisno jedan od drugog, tvrdili su mi da im je sutradan stražar u poverenju rekao: "Juče su nam ubili Čiču". Opisao je da đeneral Mihailović nije mogao da hoda, nego su ga dva oficira vukla držeći ga ispod ruku, dok su mu se noge vukle po zemlji - seća se Šaškijevič, dodajući da su Dražu vukli zato što su mu prethodno čekićem slomili kičmu.
 |
| Ovde čiča počiva... Mihailo Šaškijevič |
- U pitanju je srednjovekovni ritual planinske sirovine koja se dočepala vlasti, pa se iživljavala nad nemoćnim. Đeneral je verovatno zbog toga u času streljanja bio bez svesti, pa nije bilo potrebno da se izvodi pred streljački vod, već mu je presuđeno revolverom u potiljak - kaže ovaj disident poljskog porekla, čiji je otac službovao u Ratnoj mornarici Kraljevine Jugoslavije.
Šaškijevič tvrdi da su stražari, mahom seljaci iz okoline Vranja i Leskovca, čija je kućica bili iza zatvorskih zidina, u noći između 17. i 18. jula videli Dražinu likvidaciju, koja se dogodila iznad krečane, naspram koje se u zatvorskom kompleksu nalazila nužnička jama.
- Posle streljanja, iste noći, prokopan je prolaz između krečane i jame sa fekalijama, pa su streljana tela poplavljena sadržajem iz nužničke jame, a zatim posuta krečom i zatrpana zemljom. To su videli i zatvorenici "slobodnjaci", tri dana posle egzekucije. Oni su svedočili da je krečana zatrpana i da nikom nije dozvoljeno da joj priđe - navodi Šaškijevič.
Šaškijevič je u vreme egzekucije na Adi služio jednogodišnju kaznu zatvora kao politički osuđenik, a posle toga otišao u SAD, gde je kao profesor matematike stekao penziju.
 | ||||
| Lazarevski pogrešio Teorija Mihaila Šaškijeviča u potpunosti pobija priču bivšeg podoficira KNOJ Ljube Lazarevskog, koji je pre dve godine rekao da je Draža Mihailović ubijen u Lisičjem potoku, koji se nalazi u blizini Belog dvora. Lazarevski je, naime tvrdio da je Draža ubijen sa još sedmoricom osuđenika, 18. jula 1946. u 1.30 sati posle ponoći, i da su njihova tela zakopana u tri rake. | |||
четвртак, 19. март 2009.
"Ефекат Тито" - лажни споразуми Немаца са четницима
Поводом новоотворене београдске изложбе „Ефекат Тито” поставља се питање где су били извори моћи
Поводом новоотворене београдске изложбе „Ефекат Тито” поставља се питање где су били извори моћи за грађење највећег култа личности
Владислав Б. Сотировић, 18.03.2009
+++
(једног класичног малограђанина и носиоца комплекса ниже вредности још од раног детињства) у савременој балканској повести.
Поред обилате финансијско-политичке подршке НАТО пакта од самог свог оснивања 1949. г. па све до Титове смрти, култ личности овог загорског машин-бравара се калио и на ординарним лажима и фалсификатима из доба „народноослободилачке борбе југословенских народа и народности” као и на идеолошко-политикантским произвољним интерпретацијама историјске грађе која је прошла кроз ОЗНА-шко-УДБА-шки једнопартијски филтер морално-политичке подобности. У ту сврху су, на пример, коришћени немачки документи о наводним немачко-четничким споразумима у Србији.
Наиме, у другој половини 1943. г., када је свима, сем ваљда Хитлеру, било јасно да ће Рајх изгубити рат (питање је било само када) немачка команда Југоистока је почела да примењује нову тактику како би крај рата што више продужила. Тако се почињу појављивати у званичним локалним немачким извештајима и документима са простора Недићеве Србије некакви споразуми са Михаиловићевим четницима који су уследили као последица претходно наводно потписаног примирја. Тако можемо наћи у немачким документима да је „примирје” и „споразум” 28. новембра потписано са командантом Горске краљеве гарде капетаном Николом Калабићем, затим 14. децембра са капетаном Михајлом Ћаћићем и на Божић по јулијанском календару са потпуковником Љубом Јовановићем.
Оно што једном објективном и непристрасном повесничару (читај некомунистичком) одмах боде очи након летимичног погледа на ова немачка документа јесте неоспорна чињеница да ниједан од њих није потписан нити од једног јединог равногорског официра који је наводно „углавио” билатерални уговор са немачким окупатором. Уколико упоредимо ова документа са оним правим документованим споразумима између Вермахта и Титових партизана из марта, априла и маја исте године видећемо да у „четничко-немачким споразумима” нема чак ни класичних записника са одржаних преговарачких састанака нити пак извештаја о току преговора. Можемо само поставити питање како су увек педантни Немци (било нацисти или не) у новембру и децембру 1943. г. дозволили себи овако велики административни пропуст тим више што „споразуми” са Равногорцима стварно и постоје на папиру али из неког разлога нису потписани са четничке стране. Објашњење је у суштини једноставно - Вермахт је стварно и настојао не само да ступи у контакт са месним четничким командантима већ и да их приволи на војну сарадњу против комуниста како би се унутрашња пета колона разбила пре појављивања совјетских тенкова на Дунаву.
Представници равногорске информативне службе су се у појединим случајевима и одазивали на немачке позиве на разговор у намери да просто виде шта то Немци хоће али су сваку сарадњу са Вермахтом било оверену речима или пером одбијали не само стога што је оперативни командант ђенерал Михаиловић био стриктан по том питању током читавог рата већ и из личних моралних обзира. Међутим, након ових прелиминарних разговора Немци су самоиницијативно писали „тајне споразуме” са Дражиним четницима и слали их за Берлин и растурали по Србији као готова ствар и то из два разлога:
•§ да би утицали на Берлин да преформулише своју политику на Балкану. Хитлер наиме ни по коју цену није хтео ни да чује о немачкој сарадњи са југословенским „бандитима” како са партизанима тако ни са четницима а награда за Титову и Дражину главу од по 100.000 рајхсмарака у злату с јесени 1941. г. је још увек важила. Стога је сам Хитлер поништио „Мартовске споразуме” између Титових партизана и немачке команде на простору НДХ.
•§ „лажним споразумима” са четницима, тј. њиховим јавним објављивањем по Србији, водио се тзв. „посебан рат” против „дражиноваца” како би се читав Равногорски покрет дискредитовао и тако индиректно и натерао на сарадњу.
О каквим се „споразумним” тачкама (тј. обавезама) радило (односно, до чега је Немцима у Србији стварно и било стало) може се видети из текста послатог извештаја за Берлин о „усменом” договору са четничким командантом Раваничке бригаде, капетаном II класе Михаилом Ћаћићем (25. децембра 1943. г.):
•§ обе стране прекидају међусобне борбе (што је директан доказ да су четници ратовали против Немаца као и да су Немци организовали потере и офанзиве против четника).
•§ Немци неће хапсити цивиле-јатаке нити стрељати таоце из разлога што припадају покрету ђенерала Михаиловића.
•§ тачно наведена и разграничена област се препушта локалном четничком старешини да је очисти од партизана, тј. Немци чувају своју крв а пуштају Србе да се међусобом разрачунају.
•§ договор је имао временски ограничено дејство (у овом случају је важио до 15. јануара наредне године, тј. све скупа три седмице).
Мора се рећи да је у односу на овакве исфабриковане немачке „споразуме” са четницима Драже Михаиловића стварно стање на терену у Недићевој Србији током читавог ратног периода а поготову након Стаљинградске и Курске битке било ратно. С друге стране, сам Дража је сматрао да у принципу није наодмет користити једне непријатеље против других исто као и могућности да се некако од Немаца дође до оружја и муниције и тако колико-толико парира Титовим партизанима који су за разлику од четника били обилато снабдевани и оружјем и муницијом и сваком другом војном опремом како од Совјета тако и од Англо-Американаца и то оружје углавном користили против четника који су им били у почетку главни а од средине 1943. г. и једини стварни непријатељи. Чича је овакве тајне задатке набавке оружја и муниције од Немаца и то углавном преко недићеваца поверавао искључиво малом и поузданом броју људи. Свима другима је сваки контакт са Немцима, а поготово преговарање, било најстроже забрањено и то из разлога кога је сам Чича навео у једном писму да такве везе са Немцима иду само њима у рачун са крајњим циљем да прво компромитују а затим и потпуно униште четнике (након уништења партизана уз помоћ четника). Ђенерал је своје команданте одвраћао не само од преговора и споразума са Немцима већ и са недићевцима и љотићевцима како би се сачувао углед четничке организације код западних савезника и самог народа у земљи. Стога Дража тих дана издаје и стриктну Наредбу која се састоји из две тачке:
•§ Немци су се све до сада служили разноразним преварама како би похапсили и стрељали четничке команданте. Команданти Дангић у Босни и Херцеговини и Павле Ђуришић у Црној Гори и Санџаку су управо жртве овакве немачке преваре и стога се Немцима никада не сме и не може веровати.
•§ Потребно је да се четничка Врховна команда одмах извести о сваком појединачном покушају локалних четничких команданата да ступе у везу са Немцима. Без стриктне дозволе саме Врховне команде забрањује се вођење појединачних преговора са непријатељем. Сви гласови о наводним четничким споразумима са Бугарима и Немцима су лажни и требају се одмах демантовати.
Ђенерал је у појединим случајевима дозвољавао да се од недићеваца узме понуђено оружје (али без икаквог склапања споразума о сарадњи) за борбу против антисрпског белосветског олоша а овакву четничку политику у грађанском рату на простору Србије који су Титови партизани отпочели у јесен 1941. г. упркос договореном споразуму између Драже и Тита из септембра 1941. г. рационално и национално образлагао речима да су управо комунисти највећи непријатељи Српства - „зло које морамо уништити по сваку цену” али и као „смртне непријатеље Европе”. Колико је био у праву Срби са обе стране реке Дрине су се врло брзо уверили одмах након завршетка рата. Чак и данас, један бивши „јахач попова” након рата (Драгољуб Мићуновић) углављује у Загребу званичну посету Иве Санадера Србији уз необавезу да се извини Србима за хрватски геноцид и етничко чишћење „Липе Њихове” (ако формално извињење некоме ишта и значи).
Међутим, Немцима је одговарала само једна варијанта са четницима а то су стварни или лажни јавни споразуми са њима и стога немачки агенти почињу да проносе гласине о споразумима са равногорцима уз своје самостално тумачење. Колико су у томе били успешни види се и из тога да је Дража морао два пута да интервенише против оваквих неоснованих и по четнички покрет крајње штетним гласинама. Прво је послао интерни распис свим четничким командантима у коме демантује овакве гласине и забрањује било какве споразуме са Немцима, а 28. новембра (дакле истог дана када су титоисти почели да руше Краљевину Југославију у Јајцу и да стварају нову „јајарску” Југославију са малом и деградираном Србијом и великом Хрватском која је била Титова отаџбина) издаје и јавно саопштење у форми одговора Немцима на њихове дотадашње понуде и пропаганду. Овај одговор који је почео организованим каналима да се растура 4. децембра је потписан од стране највиших равногорских војних и цивилних органа: Штаба Врховне команде југословенске војске и Централног националног комитета Краљевине Југославије.
Одговор је био јасан и гласан уз опаску да је апсолутно нелогично да се сада потписују споразуми са Немцима када су рат већ изгубили и да је очигледно да ширење оваквих гласина представља само последњи трзај губитника који се и за сламчицу хвата не били се некако спасао. Споразуми са Италијанима и Немцима нису склапани ни када су Рим и Берлин били на врхунцу своје моћи (за разлику од партизана) и када је изгледало да ће Силе Осовине можда и добити рат. Ако је тада сачуван образ српских и југословенских патриота није било ни једног рационалног разлога да се исти крајем 1943. г. каља.
Одговор Немаца на ову Дражину јавну објаву је био исто тако јаван: објављен је наводни „споразум” са командантом Горске краљеве гарде - Николом Калабићем, наравно без Николиног потписа. Ипак, известан успех овакве немачке пропагандне акције против четника Драже Михаиловића је постојао и то из три разлога:
•§ Немци су стварно престали да привремено нападају четнике и то тачно у оним областима у којима су командовали четнички команданти који су наводно такве „споразуме” и склапали па се стога стицао погрешан утисак да је и дошло до некаквих споразума на линији Немци-четници. Ова чињеница је касније од стране послератне комунистичке пропаганде била искоришћена до врхунца и служила је као један од главних „доказа” (поред фалсификованих фотографија) за четничку „колаборацију” са окупатором док су „Мартовски споразуми” између партизана и Немаца из 1943. г. били табу тема за повесничаре и политичаре. На пример, Тито је дозволио да се на српскохрватски језик са енглеског преведе књига Јоза Томашевића о четницима али без објављивања оних страница које говоре о „Мартовским споразумима”.
•§ Немци су одједном пустили из затвора велики број Дражиних четника и њихових јатака уз престанак масовних стрељања истих.
•§ Четници су још пре овакве немачке пропагандне акције стопирали своју офанзиву на Немце (а која је била покренута поводом и након капитулације Италије) и то из два разлога: јер су их Титови партизани напали с леђа и јер су Англо-Американци дефинитивно одустали од искрцавања на обалама југословенског дела Јадрана и тиме одустали од отварања „Другог” фронта на Балкану.
На крају, немачка команда у Недићевој Србији је 1. фебруара 1944. г. званично објавила да се против Дражиних четника наставља борба уз образложење да се наводно четници нису држали постигнутих споразума. Дражиновци се нису ни могли држати тих споразума (за разлику од Немаца) јер им четничка Врховна команда није у том смислу никада ни издала никакво наређење (док је немачка команда својим јединицама издавала наређења о обустави ватре против четника).
А равногорска команда није ни могла да издаје таква наређења јер стварни споразуми са Немцима никада нису ни постојали.
четвртак, 12. март 2009.
Nacionalno izmirenje
Nacionalno izmirenje
Povodom Zakona o izjednačavanju prava četnika i partizana - da li je srpski građanski rat konačno završen?
Piše: Igor Ivanović
Autobiografski uvod
Bio sam klinac, nisam imao ni deset godina. Baba me drži za ruku i vodi kući seoskim sokačetom. Topla letnja noć, miriše detelina i čuju se zrikavci. Ja je odjednom pitam nešto o dedi, onako bupnem kao i svako dete. Ona mi brzo stavlja ruku preko usta i šapuće nešto u stilu "pusti to sad". Oko nas nigde nikog, mrkli mrak, tek u daljini po koja upaljena sijalica. A ona me grli i glas joj drhti, kao da se boji, iako su prošle tri decenije od Drugog svetskog rata. Živela je posle još dugo i skoro nikada nije govorila o svom poginulom suprugu, praveći se da mnoge stvari ne pamti. Ja se ipak dobro sećam straha u njenom glasu te noći kada me je u seoskoj pustari ućutkala u nameri da saznam nešto o svom dedi. Godinama kasnije razmišljajući o toj noći shvatio sam da je ona za mene bila prekretnica. Odlučio sam da živim u Srbiji bez straha.
 |
Ipak, učili su me u školi da je Pokret u kojem je moj deda proveo rat kao kapetan bio kvislinški. Moj otac je odrastao uz zvanične stavove da je njegov otac (moj deda) bio ratni zločinac kao oficir Jugoslovenske vojske u otadžbini. Moju babu su zatvarali, kažnjavali, vodili na lažna streljanja i oduzeli joj skoro sve što je porodica posedovala. Svi smo na neki način nosili breme četničkog krsta.
Početkom sedamdesetih oca su proglasili četničkim piscem i osudili na dve godine zatvora zbog, iz današnjeg ugla politički benignog romana, koji je oslikavao stanje u Jugoslovenskom fudbalu. Prognan i obespravljen, doneo je odluku sličnu Foknerovoj kada su ga odbili na početku književne karijere svi izdavači: "Ovo je najbolji znak da život posvetim pisanju!" U decenijama koje slede, izučavanjem Ravnogorskog pokreta na Jugu Srbije uspeo je nedvosmisleno da dokaže da je njegov otac bio patriota, antifašista i da nije bilo govora o ratnom zločinu. Uzalud, zvanične vlasti su ga još više napale.
Ova priča o progonu jedne porodice u komunističkoj Jugoslaviji nije izuzetak. Naprotiv, ona je pre opšte mesto, nego usamljena kota. Koliko ste puta, sa manje ili više sličnosti, čuli ovakve priče? Da li je možda i vaša porodica jedna u nizu obespravljenih? Bilo da su vam preci pre rata bili kraljevi oficiri, trgovci, žandari, intelektualci, seoske gazde, industrijalci, politički prvaci, umetnici i slično. Da ne pričam ako su učestvovali u ratu, a nisu bili partizani!
Pobednik u ratu je napisao svoju crno-belu istoriju i produbio rovove u srpskom narodu. U ideološkoj i jednoumnoj državi partizansko poreklo je postalo snažna ulaznica u elitu. Od ravnogorskih potomaka se tražilo da se idejno odreknu svojih predaka i da ih zakopaju u sećanjima. Nije bilo veće jeresi od sumnje u zvanično tumačenje ratne istorije na našim prostorima. Ako su već bili prisiljeni da žive u ideološkoj "istini" o izdajničkoj krivici svojih predaka, ravnogorski potomci su bar pokušali da olakšaju sebi i porodici život i izbore ravnopravniji status u društvu. Sve patnje, sva traganja i sva priznanja kao da su stale u jednu strofu Matije Bećkovića u pesmi "Očinstvo", posvećenoj njegovom ocu četničkom oficiru:
"Ali ja silazim na dno praočinstva
Da tražim svome sopstvu nosioca,
I srž svoju zagrejem kod svog stvorioca,
I primim sramotu zbog tog zločinstva..."
Deca ne mogu biti kriva zbog eventualnih greha svojih očeva. Prema svoj deci država mora imati ravnopravan status. Građanski rat mora prestati sa poslednjim ispaljenim metkom. Pobednik u ratu mora pokazati milosrđe ka poraženom da bi deca i jednih i drugih rasla u nepodeljenoj naciji. Istorijska nauka mora dati poslednju reč. Međutim, ništa od ovoga se nije dogodilo u Srbiji.
Istorijsko podsećanje
Istina je strpljivo i dugo tražila svoj put do površine, kao reka ponornica. Ali kada ga je jednom prosekla dnevno je spirala mulj sa zvanične verzije komunističke istorije. Danas svako ko je iole nepristrasan i angažovan lako može da uoči da je Ravnogorski pokret bio oslobodilački i antifašistički. Dokazi su jasni i svima zainteresovanim pristupačni. Evo najosnovnijih:
Generalštabni pukovnik Dragoljub-Draža Mihailović (odlikovan za hrabrost u Prvom svetskom ratu) odbio je da prizna kapitulaciju i 11. maja 1941. formirao na Ravnoj gori prvi pokret otpora u Evropi. Bio je legitimni komandant i ministar vojni u Jugoslovenskoj emigrantskoj vladi koju je vodio Slobodan Jovanović i koja je bila zvanični član antihitlerovske koalicije. Po odobrenju kralja Petra II Karađorđevića od 17. juna 1942. Mihailović postaje načelnik štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini. Njegovi vojnici, tačnije Jadarski četnički odred na čelu sa potpukovnikom Veselinom Misitom, oslobađaju 31. avgusta 1941. Loznicu i tako faktički podižu ustanak protiv Nemaca.
To je bio prvi oslobođeni dan u okupiranoj Evropi i prva predaja jednog nemačkog garnizona. Iste godine 4. septembra Mihailović odbija predlog Milana Nedića o vojnom savezu i sa najboljim namerama 19. septembra u Struganiku sklapa savez sa komunistima o zajedničkoj borbi protiv okuparora. Četnici samostalno oslobađaju 24. septembra Požegu, a pod komandom poručnika Zvonimira Vučkovića 28. septembra Gornji Milanovac, kada se takođe predao nemački garnizon. Zajedno sa partizanima četnici 1. oktobra oslobađaju Čačak. U istom periodu major Dragoslav Račić vodi velike borbe oko Šapca i drži grad u blokadi.
Najveća bitka vođena je u noći između 13. i 14. oktobra oko Kraljeva. Tada je prema nemačkim podacima poginulo 80 četnika, uključujući i komandanta Simu Uzelca, što je narod opevao u pesmi: "Na Kraljevu živa vatra seva". U sklopu ovih borbi 7. oktobra izvršen je artiljerijski napad na Kraljevo od strane četnika sa položaja Ružića Brdo, što se posle rata slavilo kao dan artiljerije JNA! Takođe, u noći između 31. oktobra i 1. novembra izvršen je tenkovski napad na grad od strane četnika, a ovaj datum se posle rata slavio kao dan tenkovskih jedinica JNA! Nemci u protivudaru napadaju 3. decembra četničke položaje na Ravnoj Gori, a tri dana kasnije upadaju u Struganiku u kuću vojvode Živojina Mišića, gde zarobljavaju vojvodinog sina majora Aleksandra Mišića i majora Ivana Fregla. Streljaju ih zajedno 17. decembra u Valjevu. Raspisuju ucenu na glavu Mihailovića na 200.000 dinara. To je bila prva ucena za nekim vođom pokreta otpora u okupiranoj Evropi.
Nemci su tokom rata pokretali čitav niz operacija protiv Mihailovićevog pokreta. Tako 13. aprila 1942. jedinice 717. divizije vrše snažan napad na Goliji. Krajem maja usledila je akcija "Forstrat" u dolini Ibra. Lično je Hajnrih Himler 17. jula 1942. izdao naređenje svim jedinicama u Srbiji o hitnoj eliminaciji četničkog poktera. Početkom septembra general Paul Bader komandant Srbije i feldmaršal Vilhelm Kajtel načelnik štaba Vrhovne komande Vermahta, odlučuju da pošalju specijalnu vojnu četu za zarobljivanje Mihailovića. Velika ofanziva, nazvana "Kopaonik", usledila je 12. oktobra 1942. i vodi je elitna SS divizija "Princ Eugen".
Početkom 1943. nemačka komanda pokreće veliku akciju "Morgenluft" protiv četnika u kojoj su između ostalih učestvovale jedinice iz divizije "Brandenburg" i pošto general Mihailović nije uhapšen, 21. jula ponovo biva ucenjen na 100.000 nemačkih zlatnih maraka, ovoga puta zajedno sa Titom. U leto i jesen ž43. četnici oslobađaju Prijepolje, Berane i Višegrad, kojom prilikom je 4. oktobra izvedena najveća diverzantska akcija na tlu Jugoslavije. Nakon toga je pokrenuto 5 nemačkih ofanziva protiv Mihailovića, redom: "Maiskolben", "Krum", "Dolhštos", "Herstnebl" i "Hamelbraten". U avgustu 1944. nemačka komanda Jugoistoka i glavni diplomata Herman Nojbauer razmatraju mogućnosti raznih saradnji, a lično Hitler na satanku u Rastenburgu od 20. do 22. avgusta 1944. generalu Valteru Varlimontu predlaže saradnju sa komunistima i odbija bilo kakvu pomisao o saradnji sa četnicima.
Svi navedeni podaci su elementarne istorijske činjenice i oko njih nema spora u zapadnoj javnosti i nauci. Američki nedeljnik "Tajm" je u broju od 25. maja 1942. objavio portret generala Mihailovića na naslovnoj strani. U avgustu je britanski komandant srednjeg istoka general Ohinlek poručio da sa "divljenjem prati operacije četničkih odreda". I francuski general Žiro, komandant snaga u severnoj Africi pozdravlja u jesen generala Mihailovića, a sredinom januara 1943. američki general Dvajt Ajzenhauer mu upućuje ličnu poruku poštovanja. General Šarl de Gol odlikuje Mihailovića 2. februara 1943 "Ratnim krstom sa palmovom grančicom" uz pohvalnu naredbu koja je pročitana svim pripadnicima francuskog pokreta otpora. Američki predsednik Hari Truman je 29. marta 1948. odlikovao Mihailovića "Ordenom za zasluge". Ovaj čin ima posebnu težinu, jer se odigrao nakon Mihailovićevog ubistva i proglašavanja izdajnikom. Prema američkim izvorima četnički odredi su tokom rata spasili 432 angloamerička pilota i drugog avijatičarskog osoblja.
Ukratko, ne postoji ni jedan jedini dokument nemačkog ili savezničkog porekla koji bi Mihailovića i njegove borce okarakterisao kao kvislinge. Nikada nije bilo nikakve saradnje na generalnom planu i od početka do kraja Drugog svetskog rata četnici su bili "nemački neprijatelj broj 1" na Balkanu. U pojedinim regionima bilo je saradnje od strane nekih komandanata (vojvoda Ðujić ili major Ðurišić) prvenstveno u cilju spasavanja srpskog naroda od kame i progona. Takođe je bilo i parcijalnih saradnji negde na terenu u trgovačke svrhe oko municije, što je u ratu na svim stranama bila učestala pojava.
Sa druge strane komunisti su u rat sa Nemačkom stupili tek po napadu na Sovjetski Savez 22. juna 1941, poštujući sporazum Molotov-Ribentrop. Prethodno se njihov vođa Josip Broz (takođe odlikovan u Prvom svetskom ratu, ali na strani Austro-ugarske vojske) došetao do Beograda sa urednim NDH dokumentima. U Beloj Crkvi 7. jula Žikica Jovanović-Španac ubija dva srpska žandarma (izbegla iz NDH) i taj čin komunisti nakon rata proglašavaju kao Dan ustanka.
Tokom rata zbog straha od savezničkog iskrcavanja na Jadranu partizanska komanda vodi pregovore sa Nemcima, zbog opravdane sumnje da bi prizemljenjem saveznika iz kapitalističkog sveta san o komunističkom državnom uređenju zauvek postao utopija. Prvi kontakti su uspostavljeni u avgustu 1942. između visokog funkcionera KPJ Marijana Stlinovića i nemačkog generala Gleza fon Horstenaua u Zagrebu. Nemački general razmenjuje dva pisma sa Titom 5. i 17. septembra 1942 i predlaže saradnju, koja je prihvaćena marta 1943. u vreme nemačke operacije "Vajs". Pregovori traju od 11. do 25. marta u Skender Vakufu, Sarajevu i Zagrebu. Pregovarači su sa partizanske strane bili Koča Popović, Vladimir Velebit i Milovan Ðilas. Ova veza traje sve do kraja rata i ide preko Vladimira Bakarića.
Pomirenje kao imperativ
Ove istorijske činjenice (i mnoge druge naravno) pokazuju da je Srbija imala dva oslobodilačka i antifašistička pokreta, koji su na nesreću međusobno ratovali, jer su imali dijametralno suprotne ideološke pozicije. Ravnogorski pokret je bio za očuvanje prethodnog državnog i društvenog uređenja, a komunistički za ideološku revoluciju. Oba pokreta su tokom rata imali svoje svetle i mračne strane. Najviše im na dušu ide bratoubilački rat u kome su stradali mnogi nedužni civili. Komunistički pokret je bio politički veštiji i globalno srećniji zbog ulaska Crvene armije u Jugoslaviju. Ravnogorski pokret je bio tragičan i ostavljen od strane svih političkih saveznika, uključujući i sopstvenog Kralja. Tužni faktički kraj zbio se na Zelengori 13. maja 1945 (kada je rat već bio završen!) i predstavlja datum jednog od najvećih stradanja u srpskoj istoriji, kada je pobijeno preko 10 000 hiljada zarobljenih Ravnogoraca od strane partizana. (Toga dana je na onaj svet otišao i moj deda.) Taj dan je posle rata uzet za Dan bezbednosti.
Zbog ovog tragičnog fatuma Ravnogorskog pokreta i zbog istine satkane od niza istorijskih činjenica, izglasan je simbolički zakon o Ravnogorskim spomenicama u Narodnoj skupštini Srbije. Dizanjem ruku značajne poslaničke većine, Parlament pokazao zrelost jednog naroda i spremnost na izmirenje nacije u građanskom ratu koji traje još od oktobra 1941, tako su i potomci Ravnogoraca shvatili taj zakon, ne kao konačnu «pobedu», već kao simbolično uspostavljanje pravde nakon decenija vladavine ideološke "istine". I kao snažan podstrek za konačno mudro podvlačenje crte nakon pola veka agonije nacionalnog lutanja.
Slepilo, staro i novo
A onda su stigle reakcije nekih "demokrata, humanista i evropejaca" na pomenuti zakon! Mogu se svrstati u dve osnovne kolone. Prvu čine oni koji su se još u ranoj mladosti opili komunizmom i kojima je, kao kod svakog pijanstva, zbog toga zamućen pogled. Bilo da su nosili pušku, bilo da su postali skojevci ili šezdesetosmaši, ovu grupaciju čine isključivi i netolerantni pojedinci, nespremni na objektivnu istorijsku analizu i nacionalno izmirenje. Njihovo ponašanje je iracionalno (kao i kod svake mržnje), jer što se otkriva više novih istorijskih činjenica, njihov pogled na ove činjenice postaje zamućeniji, a srce ledenije. Kao u događaju iz mladosti jednog od značajnijih srpskih pisaca, kada je kao partizan bio prinuđen da celu noć provede na dnu bunara, da ne bi pao četnicima u šake. U svom potonjem književnom uzletu otarasio se mnogih zabluda i predrasuda i uspeo se tamo odakle se pruža blistav vidik, ali, kada je reč o Ravnogorcima, nikada nije uspeo da pobegne iz svog mračnog bunara. Ostao je večiti zarobljenik vizure mokrog ledenog dna i mračnog neba iznad glave. Ovaj događaj simbolizuje taj mentalni sklop i najbolja je paradigma za mrtvi ugao gledanja na "Ravnogorski zakon" i ovu vrstu dogmatskih reakcija na njega.
Druga grupa nema tvrde ideološke odlike kao prva, ali je i pored usiljene želje da se predstavi savremenom i liberalnom, opasnija po globalnu klimu na našim prostorima. Osnovna odlika ove grupacije, oličene u jednom delu ovdašnjeg nevladinog sektora, ogleda su u namernom zanemarivanju otkrivanja istorijske istine i stalnim pokušajima prebacivanja težišta svih političkih i društvenih tema na teren novije istorije Srbije. Tako po njima samo period Miloševićeve vlasti zaslužuje potragu za sakrivanom istinom, novu istorijsku ocenu i moralno prevrednovanje. Na zahteve o objektivnom tumačenju događaja u Drugom svetskom ratu i nakon njega (za razliku od prve pristrasne i navijačke grupacije), ova druga grupacija kroz svoj nesumnjivi uticaj u medijima šalje poruke kako to više nije važno, kako je prevaziđeno, kao to nije "in" i slično. Njihova demagogija ide i korak dalje: u toj medijskoj ofanzivi kao krunski argument navode nužnost što bržeg ulaska u porodicu evropskih država, zbog čega, navodno, treba obustaviti sve druge poslove sem onih direktno vezanih za ovaj poduhvat.
Upravo zbog budućnosti i Evrope, da li je moguće da neko stvarno veruje da je integracija u evropski politički prostor (samim tim i u vrednosni sistem) moguća sa doskorašnjom falsifikovanom ideološkom verzijom Drugog svetskog rata kod nas?! Komitetskom verzijom nastalom u carstvu jedne jedine postojeće i vladajuće partije, nasuprot nepristrasnim i utemeljenim novijim istorijskim činjenicama?! Upravo je evropska kultura gradila svoje kontinuirane temelje na naučnoj istini i univerzalnom humanizmu. Iz njih su iznikli stubovi-nosioci liberalnog kapitalizma: privatna imovina, slobodno tržište, višestranački sistem i nezavisne institucije. Sve one tradicionalne evropske vrednosti za koje se nedvosmisleno zalagao Ravnogorski pokret!
Evropska Unija je zajednica izmirenih naroda koji su se kroz istoriju često međusobno sukobljavali, pa je stoga nužno i izmirenje u našem narodu. Evropski duh je zasnovan na toleranciji i objektivnoj istini, pa je bilo neophodno da ono što već skoro svako zna o našoj prošlosti postane i zvanična istorija da bi se ravnogorskim potomcima vratio mir u srca. Evropski kulturni prostor je tradicionalistički, a takav je bio po svemu i Ravnogorski pokret: oformljen direktno na ugledu učesnika slavne pobede u Prvom svetskom ratu i njihovih naslednika. Posle decenija laži i ćutanja vreme je da kažemo da smo ponosni na naše Ravnogorske pretke i njihove ideale. To je najmanje što možemo uraditi za njih.
Sa druge strane, moramo takođe poštovati osećanja koja imaju ka svojim precima i partizanski potomci. Mi smo generacija kojoj je istorija dala šansu za nacionalno izmirenje. Zato smo obavezni da zakopamo sekire i da pustimo istoričare da na miru obave svoj nepristrasni posao. To je put koji vodi u budućnost. Tako se postaje zreo i odgovoran narod.
Nova srpska politička misao
Постови
