Društvo
Ekskluzivno: „Blic” u Vojnom arhivu Srbije
U Ozninom dosijeu ni slova o Dražinoj smrti
Autor: Tanja Nikolić-Đaković | 01.04.2009. - 07:52
Đeneral Draža Mihailović
Pedeset godina nakon što je zapečaćen, tajni dosije koji je vojska vodila sve do egzekucije o Draži Mihailoviću, ovaj dokument nije više tajni. Vojni arhiv, po odluci ministra odbrane Dragana Šutanovca, stavio je juče “Blicu” na uvid đeneralov personalni dosije i ostala dokumenta. Tajni spisi, koje je još pre četiri godine Vojni sud prosledio Arhivu, ne razotkrivaju, međutim, jednu od najčuvanijih decenijskih tajni. Podaci o mestu egzekucije i sahranjivanju đenerala Draže ne nalaze se u ovim spisima!
Prostorije označene brojem 312 obezbeđene su gvozdenim rešetkama. One se zatvaraju na kraju radnog dana i na njih se stavlja pečat. Skida se svakog jutra, uvek po istoj proceduri, uz neophodnu naredbu načelnika. U tim prostorijama Vojni arhiv otvorio nam je oko 6.000 digitalizovanih strana najstrože čuvanih spisa, među kojima su stenogrami sa suđenja Mihailoviću. Tu je kompletna dokumentacija iz procesa, strane i strane uredno vođenog stenograma, presuda, ali nijedan od tih papira ne sadrži zapisnik o izvršenju smrtne kazne. Među tim dokumentima nema baš ništa ni o tome gde je, kada i pod kojim uslovima pokopan đeneral Draža.
Ni slova o tome ni u jednoj od sedam kutija u kojima je pohranjena ova arhivska građa u 52 fajla. Ničeg nema osim sudskih spisa i siromašnog personalnog dosijea zavedenog pod brojem K-1034/389. On sadrži osnovne podatke, imena, godine, mesto rođenja, imena roditelja, dece, žene, mesta službovanja, činove, ordenja, nagrade, učešće u ratovima. Tu je, međutim, originalna molba za pomilovanje đenerala pisana svojeručno na jednoj strani crnim mastilom, nečitkim ćiriličnim pismom.
U Vojsci Srbije tvrde da je pitanje da li su podaci o egzekuciji i sahrani bilo gde zavedeni ili su odmah po zavođenju uništeni. Pretpostavka je da novooformljena vojska u to vreme nije smela ni da se usudi da pohranjuje takav dokument.
Da li podatke krije Bezbednosno-informativna agencija? Tamo tvrde da nikada nisu posedovali te informacije i da je arhivska građa iz tog perioda prebačena u Arhiv Srbije, odnosno Beograda, ali da ne sadrži tražene podatke.
Da je egzekucija kao i mesto sahranjivanja uredno dokumentovano u nekom od dosijea, uporno tvrdi Ljubo Lazarevski (83), bivši podoficir KNOJ-a. On je bio zatvorski čuvar Draže Mihailovića sve do njegovog poslednjeg časa i jedini je preživeli svedok pogubljenja komandanta Kraljevske vojske. Bar po njegovoj tvrdnji.
- U dosijeu je bila uvrštena presuda. A uz nju i izvršenje presude. To podrazumeva zapisnik i fotografije sa egzekucije. One su postojale i bile zavedene i one sigurno negde postoje i danas - kaže Lazarevski.
Bilo je više navodnih svedoka egzekucije. Navodili su različita mesta pogubljenja, od Marinkove bare kod Beograda do Ade Ciganlije. Lazarevski i dalje tvrdi da je prisustvovao pogubljenju Mihailovića i da je četnički đeneral sa još devet osuđenika streljan u 1.30 sati posle ponoći 18. jula 1946. godine u bagremovoj šumi na 150 do 200 metara od Belog dvora, u blizini današnje Ortopedske bolnice “Banjica”.
Presuda Vrhovnog vojnog suda izrečena je 15. jula u 13 sati. Sutradan su žalbe na smrtnu presudu odbijene. Egzekuciji je, po svedočenju Lazarevskog, prisustvovalo 10 do 15 oficira Ozne. Tu su bili i javni tužilac Miloš Minić, ali i lekar i fotograf. Svi oni su imali obavezu čuvanja tajne. Po državnoj odluci, za grobove onih koje je sud označio izdajnicima nije se smelo saznati.
Iz personalnog dosijea Draže Mihailovića (K-1034/389)
Navedeni su rod, struka, čin, prezime, ime, lični opis. “Stas: srednji. Lice: okruglo. Kosa: smeđa. Nos: pravilan. Brkovi: šišani. Usta: pravilna. Brada: brije. Osobeni znaci: nema. Vera: istočno pravoslavna. Narodnost: Jugosloven”.
*datum: 06. 09. 1935. U dosijeu nema ni podataka o praćenju, doušnicima, niti ma o čemu drugom.
петак, 3. април 2009.
ГЕНЕРАЛ МИЛАН НЕДИЋ
ГЕНЕРАЛ МИЛАН НЕДИЋ
(Из књиге Милослава Самарџића "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета")
На први поглед, биографије генерала Милана Недића (Гроцка, 1878 - Београд, 1946) и генерала Драже Михаиловића веома су сличне. И Недић је учествовао у свим ратовима (Први и Други балкански, Први светски), са одличним оценама завршио је све наше војне школе, као и специјализацију у Француској. Објавио је две запажене књиге: "Српска војска и солунска офанзива" (Издавачка књижара "Напредак", Београд, 1932) и "Српска војска на Албанској Голготи" (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд, 1937). Међутим, генерал Недић је увек на време унапређиван и уочи Другог светског рата направио је одличну каријеру: постао је министар војске и морнарице. У рату, не само што је признао капитулацију, него долази на чело окупационе владе у Београду.
Шта одводи два генерала тако супротним путевима?
То је најпре разлика у карактерима. Разред Крагујевачке гимназије који је похађао млади Недић, договорио се једном приликом да сутрадан бојкотује наставу. И на час су дошла само два ученика: један је био Милан Недић. Непријатности га спашава очев премештај на нову службу у Београду. Тако се и даље кроз живот Недић држао правила важних за каријеру. Као хедониста, иначе огромне телесне тежине, по природи ствари држао се даље од фронта. У ратовима од 1912. па све до 1917. успевао је да увек остане на позадинским дужностима. Тек 1917. престолонаследник Александар га због неизвршења једног наређења - одбио је да учествује у Солунском процесу, због пријатељства са Драгутином Димитријевићем Аписом - шаље на фронт. Потпуковник Недић примио је команду једног пука Тимочке дивизије, али само накратко: брзо је успео да се врати у позадину.14 После рата Недић је умео да направи и име и каријеру Али, када се поново заратило, његова неборбеност опет долази до изражаја. Априлски рат 1941. године затиче га на Косову и Метохији, као команданта Групе армија. Средином априла дошао је у Косовску Митровицу. Војска је била у расулу, иако Немце још није ни видела. Јединих сукоба било је са албанским бандама, које су отпочеле терор над Србима. Зато је, по сведочењу наредника Станојла С. Плазине, "вест о доласку генерала Недића била велико охрабрење и нада", јер се сматрало да је он "један од најелитнијих и најспособнијих генерала и војсковођа у војсци Краљевине Југославије".
Генерал Недић је, међутим, одржао следећи говор:
"Краљ и влада напустили су Београд. Вероватно су до сада већ напустили земљу. Врховна команда Југословенске војске више не постоји. Ја немам никаквих вести ни веза. Никаква упутства и наређења не могу вам дати. Наша војска је свуда у расулу. Непријатељска војска је ушла у нашу земљу и не постоји сила која би је могла зауставити. Нека сваки од вас узме иницијативу у своје руке. Свако може поступити онако како му савест и дужност налаже и нека сноси одговорност за оно што је урадио."15
У исто време, на другом крају земље, Дражина реакција била је сасвим другачија. На вест о капитулацији, он је окупљеним војницима, подофицирима и официрима одржао следећи говор:
"Јунаци! Наша је влада, као што видимо из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат... Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима..."16 Да се којим случајем нашао на Косову, Дража би одмах повео борбу против Албанаца, као што је то у Славонији и Северној Босни учинио против усташа. Косово је иначе пружало повољније услове за акцију. Ту је мобилисана војска била готово искључиво српске националности, препуни војни магацини још нису били опљачкани, а околни планински масиви нудили су сигурност и заштиту. Али генерал Милан Недић све то није могао да види. По његовом одласку из Косовске Митровице, војска је овако причала:
"Побогу брате, зар је смео и могао Недић ове речи да изговори? Да нисам чуо, тврдио бих, да би генерал Недић пре извршио самоубиство но што би изговорио ове речи, додаје други. Ето, у Недића смо сви веровали и полагали сву наду а чусте ли шта нам рече, додаје трећи. А шта и куда сада, додаје четврти, итд. Речи падају и секу као оштра сабља, закључује Плазина."17
Генерал Милан Недић бежи од своје војске и аутомобилом долази у конфорни стан у Београду. Немци га не одводе у заробљеништво, као друге генерале на високим положајима, већ га задржавају у кућном притвору. По свој прилици, у овоме је пресудила реч његовог брата од тетке Димитрија Љотића, вође профашистичког покрета "Збор" и верног немачког сарадника од првих дана. У ствари, Недић је још пре рата био симпатизер Љотићевог покрета, па су тако, за време његовог министровања, у војсци растурани билтени "Збора", који су иначе били забрањени.18 Важнија последица братовљевих утицаја је Недићево опредељење за Тројни пакт 25. марта 1941. године.19 У ствари, Недић је у предратним годинама, а нарочито после посете Берлину 1939, припадао оној мањој групи официра која је била прогермански расположена, насупрот већинском опредељењу за традиционалне Западне савезнике. Управо због овога кнез Павле Карађорђевић је принудио генерала Милана Недића да поднесе оставку са положаја министра војске и морнарице, октобра 1940. Тада је италијанска офанзива довела грчку војску у тежак положај. Најжешће борбе водиле су се уз нашу јужну границу, а у једном тренутку Италијани чак бомбардују Битољ. Кнез Павле наређује генералу Недићу да пошаље 100.000 војника у реон Битоља и Струмице, али он одбија наређење и бива смењен.20
Одлазећи са положаја, генерал Недић је написао један реферат, за који његове присталице тврде да је био против Немачке, док опоненти кажу да је био у пријатељском духу према Трећем рајху, што је, судећи по развоју догађаја, вероватније.21
Непосредно по окупацији Србије, 30. априла 1941, у Београду је основана Комесарска управа. Њоме је председавао Милан Аћимовић, а чинили су је истакнути чланови водећих предратних странака. Немци су Комесарску управу основали према Међународној ратној конвенцији, која предвиђа да неке установе (општине, полиција, жандармерија, судови и школе) наставе са радом и после окупације. Међутим, Међународна ратна конвенција не предвиђа формирање владе и војничких јединица у окупираној земљи. У нашем уставу то није било посебно наведено, али је и за Краљевину Југославију, као и за друге окупиране земље, важило оно што је на основу Међународне ратне конвенције преписано на пример у белгијски устав:
Службеници, који на основу Међународне ратне конвенције и под непријатељском окупацијом наставе да врше своју дужност, по ослобођењу земље неће одговарати за сарадњу, али ако непријатељ некога од њих смени и на његово место одреди другог, тада ће по ослобођењу земље, тај од непријатеља постављени, одговарати због сарадње са непријатељем.22
То се десило у Србији: Комесарска управа је смењена, да би на њено место била постављена влада на челу са генералом Миланом Недићем, 29. августа 1941. године. Затим је укинута жандармерија и замењена Српском државном стражом (недићевци), Српским добровољачким корпусом (љотићевци) и легализованим четницима војводе Косте Пећанца.
Зашто је немачки окупатор ово учинио?
Недићеве присталице тврде да и није реч о немачкој, већ о српској одлуци, условљеној комунистичком акцијом. Са том акцијом Комесарска управа наводно није могла да се обрачуна, па је поднела оставку. "Највиђенији Срби", међу којима је у условима окупације свакако најутицајнији био Димитрије Љотић, потом су дуго молили генерала Недића да преузме ствар у своје руке, "јер он ужива највећи ауторитет у земљи".
Ево једног карактеристичног објашњења од стране Недићевих и Љотићевих присталица:
"У току јула и августа 1941. године безмало цела окупирана Србија била је у пламену. Окупатор је напустио поједине крајеве и градове, чувајући важне саобраћајне линије. Западна Србија била је скоро сва у рукама устаника. Партизански одреди дошли су чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч. Национални четници, противно својој вољи и првобитној намери, били су гурнути у устанак, поставши на тај начин савезници комуниста на територији окупиране Србије. Поједини Дражини команданти били су увучени у револуцију противу воље и наређења Драже Михаиловића. Тако је, на пример, ппуковник Мисита повео своје људе у Крупањ, Богатић и Лозницу у заједници са комунистима... Тако су и још неколико четничких команданата увучени у револуцију од стране комуниста у нападима на Шабац, Краљево, Горњи Милановац, Чачак..."23
И друга објашњења која долазе са те стране су у основи иста. Ево још једног примера:
"...Такво стање ствари трајало је само до 22. јуна, као дана када је Хитлер отпочео ратну акцију противу Совјета. А тада се земља одједном претворила у прави пакао и постала земља ужаса...
Немци су одговорили оштрим мерама. Отпочели су масовна хапшења, депортације и стрељања. За једног убијеног немачког војника стрељано је 100 Срба... Рат између Немачке и Совјетског Савеза 22. јуна 1941. изазвао је у Србији многе промене... Убрзо су се саботаже повећале и пренеле на друга места по Србији... Иза ових саботажа и одмазда дошло је и до масовног убијања српског народа у Крагујевцу, Мачви, Шапцу, Краљеву, Нишу итд...
Комесарска управа није била у стању да поврати ред у Србији... Они су поднели колективну оставку. То је био главни повод и разлог да се у Србији потражи велики народни ауторитет. Нађен је у личности Милана Недића."24
Ова верзија Недићевих и Љотићевих присталица није тачна. Влада генерала Недића постављена је 29. августа 1941. године, што значи да је тај план постојао најмање месец дана раније. Међутим, у јулу месецу (као и у августу), у Србији је још било мирно. Спорадичне комунистичке акције биле су усмерене пре свега против намерно ослабљене жандармерије. Пуковник Јован Тришић, који је 24. јуна 1941. постављен за вршиоца дужности команданта жандармерије у Србији (по тајном одобрењу пуковника Драже Михаиловића, да би са тог положаја користио покрету са Равне Горе), пише да је почетком јула тражио од Димитрија Љотића да се жандармерија наоружа, али да је све остало на обећањима. С друге стране, тог месеца Београдом су заједно са Немцима већ патролирали и први наоружани љотићевски одреди, који су, када их је било довољно, 15. септембра формирали "Српски добровољачки корпус". Захтеви су понављани како су недовољно наоружани жандарми све више постајали жртве сурових комуниста. Међутим, жандармерија није наоружана, као што је то било предвиђено Међународном ратном конвенцијом, да би могла да одржава ред и мир у окупираној земљи. Најзад је, противно тој Конвенцији, укинута декретом генерала Недића. О томе пуковник Тришић пише:
Никакве околности - а у вези са њеном службом - нису изазивале потребу да се ликвидира жандармерија, јер је сигурно да нико није могао боље вршити жандармериску службу у окупираној Србији од жандарма, само их је требало наоружати и побољшати им материјално стање...
Недић је ликвидирао жандармерију само зато што је знао да се је махом определила за Дражу. Недић лично није хтео дозволити да се жандармерија наоружа. Пример за ово наводим следеће: Једнога дана септембра месеца 1941. године добио је Недић око 2.000 пушака и одмах је телефоном позвао новопостављеног команданта жандармерије ђенерала Стеву Радовановића. У исто време и ја сам се налазио у канцеларији поред телефона у разговору са командантом, те сам и ја могао јасно да чујем разговор преко телефона. Недић је извештавао команданта жандармерије, ђенерала Стеву Радовановића, да је добио од Немаца 2.000 пушака и да их ставља њему на расположење да их подели по своме нахођењу, али са наређењем: "Само знај, да жандармима не смеш дати ни једне пушке". И тако, док комунисти убијају тако рећи голоруке или слабо наоружане жандарме, дотле претседник тако зване српске владе Недић наређује команданту жандармерије да српским жандармима, познатим антикомунистичким борцима, не сме дати ни једну пушку, па ни за њихову личну одбрану...
Да је Комесарска управа, а доцније и Недић, наоружала жандарме како треба и како сам ја тражио, па макар и упола како су били наоружани Љотићеви добровољци, сигурно је да ни комунисти не би могли онако вршљати и слободно се организовати.25
Догађаји које Недићеве и Љотићеве присталице наводе као разлоге због којих се генерал Милан Недић прихватио положаја председника владе, под притиском "најугледнијих Срба", одиграли су се после тих "притисака" (најкасније око 1. августа), па чак и после инаугурације владе, 29. августа 1941. Потпуковник Веселин Мисита ослободио је Лозницу 31. августа 1941. Напад на Шабац, под командом капетана Драгослава Рачића, почео је 22. септембра.
Таковски четнички одред поручника Звонка Вучковића, у садејству са партизанима, ослободио је Горњи Милановац 28. септембра.
Јелички четнички одред поручника Јована Бојовића ослободио је Чачак 1. октобра. Опсада Краљева почела је прве недеље октобра.
Наређење о одмаздама стотину Срба за једног убијеног Немца Хитлер је потписао 16. септембра.
Стрељање грађана у Крагујевцу било је 21. октобра, а у Краљеву, Шапцу и другим местима такође током месеца октобра.
Окупатор се није повукао из Западне Србије у јулу и августу, већ крајем септембра; партизански одреди нису дошли "чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч".
Дакле, генерал Недић не само што није "угасио пламен" у Србији, него је пламен букнуо баш под његовом управом. Форсирањем Недића, Димитрије Љотић није спречио комунистичку акцију, већ јој је, напротив, омогућио да се размахне, најпре спутавањем а потом и укидањем жандармерије, које је било део читавог тог процеса.
Наиме, реч је о покушају да се односи између Србије и Трећег рајха подигну на виши ниво. Док су Комесарска управа и жандармерија деловали према Међународној ратној конвенцији, "српска влада" и новоформиране наоружане јединице су део немачког плана, спроведеног уз помоћ домаћих германофила, да се Србија укључи у "Нови поредак". Генерал, који је уочи рата командовао читавом армијом, постављен је на чело једне такве владе у покушају да јој се да кредибилитет. Покушај је остао безуспешан, јер влада која је заклетву положила пред једним Хитлеровим генералом (Данкелманом) није била српска. Њена власт није се пружала даље од домета немачких тенкова, док су највећи део земље контролисале Дражине јединице, благодарећи подршци у народу.
Као највећи успех генерала Милана Недића његове присталице најпре наводе "спашавање народа" од немачких казнених експедиција и масовних стрељања. Као што смо видели, овде је реч о историјском фалсификату, јер је до масовних стрељања дошло после формирања "српске владе". Познатија и истрајнија је њихова тврдња о спашавању избеглица, нарочито из "Независне Државе Хрватске":
"Недић је издејствовао код немачких окупаторских власти пристанак, да може примити невољне српске избеглице које беже из ужасног пакла... Заиста, Недић је спасао од сигурне смрти више од четврт милиона људских живота који су прихваћени и смештени у Србији. Пре овог Недићевог корака, безброј несрећних мајки носиле су своју децу и бацале ове анђелчиће у мутне речне таласе, а са последњим и оне скакале, јер је то била дивна смрт при оној од које су бежали."26
И сам Недић је своје прихватање улоге председника окупационе владе објашњавао бригом за избеглице:
"Ја јасно видим свој пут и своју судбину: ви ћете ме стрељати или обесити. Али пре него што душу предам Богу, висећи уз неку бандеру на Теразијама, ја ћу тамо далеко испред небеског престола видети бар један милион Срба, који ми у једном часу кажу: остали смо у животу благодарећи теби и твојој издаји. Ви ћете ме убити а они ће ме мртвог бранити, и пред Богом, и пред Србима, и пред судом историје. Они су моје судије, а не Михаиловић и његова безбрижна лондонска господа. Михаиловић може жртвовати живот, али ја ради тог милиона и целог свог народа жртвујем нешто више од свих људских живота... Жртвујем своју част и своје светло име."27
Међутим, питање спашавање и прихвата избеглица решила је још Комесарска управа Милана Аћимовића, образовањем Комесаријата за избеглице на челу са Томом Максимовићем. До настанка Недићеве владе у Србију је већ стигло преко 100.000 избеглица. Тома Максимовић и његов Комесаријат наставили су да раде и под Недићем, који им је, у то нема сумње, помагао колико је могао. Али, за спашавање избеглица није заслужан један човек, па ни Тома Максимовић, који се у овоме највише истакао - већ српски народ.
Није истинита ни тврдња да је генерал Недић помагао четнике и спасао "од сигурне смрти хиљаде националних бораца из редова Драже Михаиловића".28 Као што смо видели, генерал Недић је, заједно са Љотићем, распустио жандармерију због њених веза са четницима. Потом је у своју службу мобилисао официре под претњом упућивања у немачки логор, а осумњичене за сарадњу са четницима и даље је хапсио. Међу њима и пуковника Јована Тришића, који је током свог боравка у логору на Бањици, од 9. новембра 1941. до 16. јануара 1942. године, видео како недићевци, заједно са Немцима, одводе на стрељање у Јајинце Дражине присталице, Јевреје и Цигане. За сваког стрељаног добијали су по 200 динара.29
Када се уверио да већина официра који се још налазе у земљи неће са њим без обзира на последице, већ је склона покрету отпора са Равне Горе, генерал Недић је наредио да се сви похапсе и одведу у логоре. Тако је на Божић 1942. године ухапшено 1.200 српских официра. Уочи одласка из Београда, један немачки официр је дошао и саопштио им "да су ухапшени по захтеву српске владе као непоуздани и да ће бити спроведени у заробљеништво".30
Већ у свом првом јавном прогласу генерал Милан Недић је напао Дражине четнике, назвавши "страним плаћеником" потпуковника Веселина Миситу, који је погинуо на челу своје јединице приликом ослобађања Лознице 31. августа 1941. године. Затим је позвао пуковника Дражу Михаиловића на састанак у Београд, не би ли решио "четничко питање". Дража, међутим, шаље мајора Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића, који му доноси Недићеву понуду да се мане гериле, дође у Београд и постане министар рада у "српској влади"! За конформисту Недића то је била врхунска понуда, али за неког као што је Дража ништа друго до увреда. Недић се, пак, увредио што један њему до јуче потчињени пуковник, "кога је он као министар кажњавао, сада са презиром одбија његове предлоге".31
Недићева омраза на Дражу расла је, затим, како је народ све више славио "Чичу са Равне Горе". И мада је претежни део Недићеве војске и администрације био вољан да сарађује са четницима, "Недић и Љотић, и известан број њихових војних и политичких сарадника, енергично су тражили од Немаца да сломе војничке снаге Михаиловићеве", како је то стајало у једном Меморандуму др Живка Топаловића.32
На страну љотићевци, који су чинили немачке претходнице у операцијама против четника, али и тај ужи врх из Недићеве владе отерао је у смрт многе Дражине људе. Најзагриженијим је сматран пуковник Милош Масаловић, Недићев шеф кабинета и кум Димитрија Љотића. Зато је он убијен у атентату у Београду 1944. године. Овим убиством односи између генерала Недића и Михаиловића дошли су до најниже тачке. Али, за разлику од фанатизованог Љотића, Недић увиђа скори слом Трећег рајха и прелазећи преко свега покушава да се обезбеди на другој страни. Свог новог шефа кабинета, генерала Миодрага Дамјановића, управо враћеног из заробљеништва, он не спутава у везама са Равном Гором. И он лично сада покушава да наоружа четнике, мада без успеха. На крају сва Недићева војска прелази под Дражину команду, али он сам ипак бежи из земље, заједно са Немцима. Енглези га већ 1946. изручују комунистима. Према њиховим изворима, приликом једног спровођења на саслушање Недић се отргао стражару и извршио самоубиство скоком кроз прозор.
Као један од највећих грехова генерала Недића, пуковник Тришић наводи чињеницу да је положио заклетву пред немачким генералом Данкелманом, приликом постављања на чело "српске владе":
Недић, као личност која је заузимала највише војничке положаје, и са тако високим чином, морао је знати да полажући заклетву непријатељу греши и о војна правила и војне законе, јер заклетва је исто што и давање часне речи, а војним лицима по војничким правилима забрањено је да непријатељу дају часну реч.33
Па ипак, Тришић сматра да Недић није био издајица:
"За издају је потребна унапред створена одлука, тј. умишљај да свесно ради против своје земље. Код Милана Недића тога није било. Он је био толико свестан Србин да - по моме мишљењу - никада не би ни помислио да изда Српство. Код Милана Недића била је само слаба рачуница. Он је погрешио у предвиђању. Недић је, ваљда под утицајем свога брата од тетке Димитрија Љотића, био уверен да је немачка победа сигурна и помирио се са капитулацијом Југославије, предвиђајући коначну пропаст Савезника, те и цео његов даљи рад под окупацијом био је ради тога заснован на погрешној процени."34
НАПОМЕНЕ
14 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 13, 44-45.
15 С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 45.
16 Књига о Дражи, том И, 23-24.
17 С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 45.
18 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 66.
19 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 104.
20 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 67-70. Према Мартиновићу, Недићево образложење било је следеће: "}енерал Недић у начелу био је одмах одлучно противан једној таквој акцији, јер би таква војничка демонстрација била равна објави рата италијанској војсци". Међутим, величајући Недића, Мартиновић свега неколико страница раније (62-63) даје сасвим супротне податке, које је наводно добио од његог брата генерала Божидара Недића: "Тада је Недић био мишљења да би Југославија могла ући у рат на страни Западних савезника, иако је био свестан, да југословенска војска ни по духу ни по ратној опреми није била спремна за рат. Ипак - говорио је Недић: 'Тај моменат, када је мала Грчка давала сјајан и дуг отпор италијанској армији, југословенска армија имала би успеха на југу, и себе би тиме везала са Западом у моменту када је немачка армија била ангажована на другој страни'." Ово су, вероватно, били мотиви кнеза Павла када је наредио генералу Недићу да пошаље 100.000 војника на јужну границу. Нема сумње да је између две Мартиновићеве верзије тачна она коју износи неколико страница касније: да је генерал Недић одбио наређење и да је због тога смењен.)
21 и 22 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 31-33, 10.
23 Б. Костић, Истина о Милану Недићу, 22.
24 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 144, 151-152.
25 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 93-94.
26 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 165.
27 Р. Вукчевић, На страшном суду, 248.
28 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 166.
29 и 30 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 61, 64
31 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 67.
32 Књига о Дражи, том ИИ, 66-67.
33 и 34 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 102, 67.
Генерал Милан Недић за време Другог светског рата
Генерал Милан Недић обилази јединицу љотићеваца
Генерал Недић говори љотићевцима, вероватно у Београду, током окупације
Генерал Милан Недић обилази љотићевску јединицу у Београду
Сва права задржана, Погледи - 2003-2005. године.
Дизајн и израда - www.proxy.co.yu web master
(Из књиге Милослава Самарџића "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета")
На први поглед, биографије генерала Милана Недића (Гроцка, 1878 - Београд, 1946) и генерала Драже Михаиловића веома су сличне. И Недић је учествовао у свим ратовима (Први и Други балкански, Први светски), са одличним оценама завршио је све наше војне школе, као и специјализацију у Француској. Објавио је две запажене књиге: "Српска војска и солунска офанзива" (Издавачка књижара "Напредак", Београд, 1932) и "Српска војска на Албанској Голготи" (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд, 1937). Међутим, генерал Недић је увек на време унапређиван и уочи Другог светског рата направио је одличну каријеру: постао је министар војске и морнарице. У рату, не само што је признао капитулацију, него долази на чело окупационе владе у Београду.
Шта одводи два генерала тако супротним путевима?
То је најпре разлика у карактерима. Разред Крагујевачке гимназије који је похађао млади Недић, договорио се једном приликом да сутрадан бојкотује наставу. И на час су дошла само два ученика: један је био Милан Недић. Непријатности га спашава очев премештај на нову службу у Београду. Тако се и даље кроз живот Недић држао правила важних за каријеру. Као хедониста, иначе огромне телесне тежине, по природи ствари држао се даље од фронта. У ратовима од 1912. па све до 1917. успевао је да увек остане на позадинским дужностима. Тек 1917. престолонаследник Александар га због неизвршења једног наређења - одбио је да учествује у Солунском процесу, због пријатељства са Драгутином Димитријевићем Аписом - шаље на фронт. Потпуковник Недић примио је команду једног пука Тимочке дивизије, али само накратко: брзо је успео да се врати у позадину.14 После рата Недић је умео да направи и име и каријеру Али, када се поново заратило, његова неборбеност опет долази до изражаја. Априлски рат 1941. године затиче га на Косову и Метохији, као команданта Групе армија. Средином априла дошао је у Косовску Митровицу. Војска је била у расулу, иако Немце још није ни видела. Јединих сукоба било је са албанским бандама, које су отпочеле терор над Србима. Зато је, по сведочењу наредника Станојла С. Плазине, "вест о доласку генерала Недића била велико охрабрење и нада", јер се сматрало да је он "један од најелитнијих и најспособнијих генерала и војсковођа у војсци Краљевине Југославије".
Генерал Недић је, међутим, одржао следећи говор:
"Краљ и влада напустили су Београд. Вероватно су до сада већ напустили земљу. Врховна команда Југословенске војске више не постоји. Ја немам никаквих вести ни веза. Никаква упутства и наређења не могу вам дати. Наша војска је свуда у расулу. Непријатељска војска је ушла у нашу земљу и не постоји сила која би је могла зауставити. Нека сваки од вас узме иницијативу у своје руке. Свако може поступити онако како му савест и дужност налаже и нека сноси одговорност за оно што је урадио."15
У исто време, на другом крају земље, Дражина реакција била је сасвим другачија. На вест о капитулацији, он је окупљеним војницима, подофицирима и официрима одржао следећи говор:
"Јунаци! Наша је влада, као што видимо из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат... Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима..."16 Да се којим случајем нашао на Косову, Дража би одмах повео борбу против Албанаца, као што је то у Славонији и Северној Босни учинио против усташа. Косово је иначе пружало повољније услове за акцију. Ту је мобилисана војска била готово искључиво српске националности, препуни војни магацини још нису били опљачкани, а околни планински масиви нудили су сигурност и заштиту. Али генерал Милан Недић све то није могао да види. По његовом одласку из Косовске Митровице, војска је овако причала:
"Побогу брате, зар је смео и могао Недић ове речи да изговори? Да нисам чуо, тврдио бих, да би генерал Недић пре извршио самоубиство но што би изговорио ове речи, додаје други. Ето, у Недића смо сви веровали и полагали сву наду а чусте ли шта нам рече, додаје трећи. А шта и куда сада, додаје четврти, итд. Речи падају и секу као оштра сабља, закључује Плазина."17
Генерал Милан Недић бежи од своје војске и аутомобилом долази у конфорни стан у Београду. Немци га не одводе у заробљеништво, као друге генерале на високим положајима, већ га задржавају у кућном притвору. По свој прилици, у овоме је пресудила реч његовог брата од тетке Димитрија Љотића, вође профашистичког покрета "Збор" и верног немачког сарадника од првих дана. У ствари, Недић је још пре рата био симпатизер Љотићевог покрета, па су тако, за време његовог министровања, у војсци растурани билтени "Збора", који су иначе били забрањени.18 Важнија последица братовљевих утицаја је Недићево опредељење за Тројни пакт 25. марта 1941. године.19 У ствари, Недић је у предратним годинама, а нарочито после посете Берлину 1939, припадао оној мањој групи официра која је била прогермански расположена, насупрот већинском опредељењу за традиционалне Западне савезнике. Управо због овога кнез Павле Карађорђевић је принудио генерала Милана Недића да поднесе оставку са положаја министра војске и морнарице, октобра 1940. Тада је италијанска офанзива довела грчку војску у тежак положај. Најжешће борбе водиле су се уз нашу јужну границу, а у једном тренутку Италијани чак бомбардују Битољ. Кнез Павле наређује генералу Недићу да пошаље 100.000 војника у реон Битоља и Струмице, али он одбија наређење и бива смењен.20
Одлазећи са положаја, генерал Недић је написао један реферат, за који његове присталице тврде да је био против Немачке, док опоненти кажу да је био у пријатељском духу према Трећем рајху, што је, судећи по развоју догађаја, вероватније.21
Непосредно по окупацији Србије, 30. априла 1941, у Београду је основана Комесарска управа. Њоме је председавао Милан Аћимовић, а чинили су је истакнути чланови водећих предратних странака. Немци су Комесарску управу основали према Међународној ратној конвенцији, која предвиђа да неке установе (општине, полиција, жандармерија, судови и школе) наставе са радом и после окупације. Међутим, Међународна ратна конвенција не предвиђа формирање владе и војничких јединица у окупираној земљи. У нашем уставу то није било посебно наведено, али је и за Краљевину Југославију, као и за друге окупиране земље, важило оно што је на основу Међународне ратне конвенције преписано на пример у белгијски устав:
Службеници, који на основу Међународне ратне конвенције и под непријатељском окупацијом наставе да врше своју дужност, по ослобођењу земље неће одговарати за сарадњу, али ако непријатељ некога од њих смени и на његово место одреди другог, тада ће по ослобођењу земље, тај од непријатеља постављени, одговарати због сарадње са непријатељем.22
То се десило у Србији: Комесарска управа је смењена, да би на њено место била постављена влада на челу са генералом Миланом Недићем, 29. августа 1941. године. Затим је укинута жандармерија и замењена Српском државном стражом (недићевци), Српским добровољачким корпусом (љотићевци) и легализованим четницима војводе Косте Пећанца.
Зашто је немачки окупатор ово учинио?
Недићеве присталице тврде да и није реч о немачкој, већ о српској одлуци, условљеној комунистичком акцијом. Са том акцијом Комесарска управа наводно није могла да се обрачуна, па је поднела оставку. "Највиђенији Срби", међу којима је у условима окупације свакако најутицајнији био Димитрије Љотић, потом су дуго молили генерала Недића да преузме ствар у своје руке, "јер он ужива највећи ауторитет у земљи".
Ево једног карактеристичног објашњења од стране Недићевих и Љотићевих присталица:
"У току јула и августа 1941. године безмало цела окупирана Србија била је у пламену. Окупатор је напустио поједине крајеве и градове, чувајући важне саобраћајне линије. Западна Србија била је скоро сва у рукама устаника. Партизански одреди дошли су чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч. Национални четници, противно својој вољи и првобитној намери, били су гурнути у устанак, поставши на тај начин савезници комуниста на територији окупиране Србије. Поједини Дражини команданти били су увучени у револуцију противу воље и наређења Драже Михаиловића. Тако је, на пример, ппуковник Мисита повео своје људе у Крупањ, Богатић и Лозницу у заједници са комунистима... Тако су и још неколико четничких команданата увучени у револуцију од стране комуниста у нападима на Шабац, Краљево, Горњи Милановац, Чачак..."23
И друга објашњења која долазе са те стране су у основи иста. Ево још једног примера:
"...Такво стање ствари трајало је само до 22. јуна, као дана када је Хитлер отпочео ратну акцију противу Совјета. А тада се земља одједном претворила у прави пакао и постала земља ужаса...
Немци су одговорили оштрим мерама. Отпочели су масовна хапшења, депортације и стрељања. За једног убијеног немачког војника стрељано је 100 Срба... Рат између Немачке и Совјетског Савеза 22. јуна 1941. изазвао је у Србији многе промене... Убрзо су се саботаже повећале и пренеле на друга места по Србији... Иза ових саботажа и одмазда дошло је и до масовног убијања српског народа у Крагујевцу, Мачви, Шапцу, Краљеву, Нишу итд...
Комесарска управа није била у стању да поврати ред у Србији... Они су поднели колективну оставку. То је био главни повод и разлог да се у Србији потражи велики народни ауторитет. Нађен је у личности Милана Недића."24
Ова верзија Недићевих и Љотићевих присталица није тачна. Влада генерала Недића постављена је 29. августа 1941. године, што значи да је тај план постојао најмање месец дана раније. Међутим, у јулу месецу (као и у августу), у Србији је још било мирно. Спорадичне комунистичке акције биле су усмерене пре свега против намерно ослабљене жандармерије. Пуковник Јован Тришић, који је 24. јуна 1941. постављен за вршиоца дужности команданта жандармерије у Србији (по тајном одобрењу пуковника Драже Михаиловића, да би са тог положаја користио покрету са Равне Горе), пише да је почетком јула тражио од Димитрија Љотића да се жандармерија наоружа, али да је све остало на обећањима. С друге стране, тог месеца Београдом су заједно са Немцима већ патролирали и први наоружани љотићевски одреди, који су, када их је било довољно, 15. септембра формирали "Српски добровољачки корпус". Захтеви су понављани како су недовољно наоружани жандарми све више постајали жртве сурових комуниста. Међутим, жандармерија није наоружана, као што је то било предвиђено Међународном ратном конвенцијом, да би могла да одржава ред и мир у окупираној земљи. Најзад је, противно тој Конвенцији, укинута декретом генерала Недића. О томе пуковник Тришић пише:
Никакве околности - а у вези са њеном службом - нису изазивале потребу да се ликвидира жандармерија, јер је сигурно да нико није могао боље вршити жандармериску службу у окупираној Србији од жандарма, само их је требало наоружати и побољшати им материјално стање...
Недић је ликвидирао жандармерију само зато што је знао да се је махом определила за Дражу. Недић лично није хтео дозволити да се жандармерија наоружа. Пример за ово наводим следеће: Једнога дана септембра месеца 1941. године добио је Недић око 2.000 пушака и одмах је телефоном позвао новопостављеног команданта жандармерије ђенерала Стеву Радовановића. У исто време и ја сам се налазио у канцеларији поред телефона у разговору са командантом, те сам и ја могао јасно да чујем разговор преко телефона. Недић је извештавао команданта жандармерије, ђенерала Стеву Радовановића, да је добио од Немаца 2.000 пушака и да их ставља њему на расположење да их подели по своме нахођењу, али са наређењем: "Само знај, да жандармима не смеш дати ни једне пушке". И тако, док комунисти убијају тако рећи голоруке или слабо наоружане жандарме, дотле претседник тако зване српске владе Недић наређује команданту жандармерије да српским жандармима, познатим антикомунистичким борцима, не сме дати ни једну пушку, па ни за њихову личну одбрану...
Да је Комесарска управа, а доцније и Недић, наоружала жандарме како треба и како сам ја тражио, па макар и упола како су били наоружани Љотићеви добровољци, сигурно је да ни комунисти не би могли онако вршљати и слободно се организовати.25
Догађаји које Недићеве и Љотићеве присталице наводе као разлоге због којих се генерал Милан Недић прихватио положаја председника владе, под притиском "најугледнијих Срба", одиграли су се после тих "притисака" (најкасније око 1. августа), па чак и после инаугурације владе, 29. августа 1941. Потпуковник Веселин Мисита ослободио је Лозницу 31. августа 1941. Напад на Шабац, под командом капетана Драгослава Рачића, почео је 22. септембра.
Таковски четнички одред поручника Звонка Вучковића, у садејству са партизанима, ослободио је Горњи Милановац 28. септембра.
Јелички четнички одред поручника Јована Бојовића ослободио је Чачак 1. октобра. Опсада Краљева почела је прве недеље октобра.
Наређење о одмаздама стотину Срба за једног убијеног Немца Хитлер је потписао 16. септембра.
Стрељање грађана у Крагујевцу било је 21. октобра, а у Краљеву, Шапцу и другим местима такође током месеца октобра.
Окупатор се није повукао из Западне Србије у јулу и августу, већ крајем септембра; партизански одреди нису дошли "чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч".
Дакле, генерал Недић не само што није "угасио пламен" у Србији, него је пламен букнуо баш под његовом управом. Форсирањем Недића, Димитрије Љотић није спречио комунистичку акцију, већ јој је, напротив, омогућио да се размахне, најпре спутавањем а потом и укидањем жандармерије, које је било део читавог тог процеса.
Наиме, реч је о покушају да се односи између Србије и Трећег рајха подигну на виши ниво. Док су Комесарска управа и жандармерија деловали према Међународној ратној конвенцији, "српска влада" и новоформиране наоружане јединице су део немачког плана, спроведеног уз помоћ домаћих германофила, да се Србија укључи у "Нови поредак". Генерал, који је уочи рата командовао читавом армијом, постављен је на чело једне такве владе у покушају да јој се да кредибилитет. Покушај је остао безуспешан, јер влада која је заклетву положила пред једним Хитлеровим генералом (Данкелманом) није била српска. Њена власт није се пружала даље од домета немачких тенкова, док су највећи део земље контролисале Дражине јединице, благодарећи подршци у народу.
Као највећи успех генерала Милана Недића његове присталице најпре наводе "спашавање народа" од немачких казнених експедиција и масовних стрељања. Као што смо видели, овде је реч о историјском фалсификату, јер је до масовних стрељања дошло после формирања "српске владе". Познатија и истрајнија је њихова тврдња о спашавању избеглица, нарочито из "Независне Државе Хрватске":
"Недић је издејствовао код немачких окупаторских власти пристанак, да може примити невољне српске избеглице које беже из ужасног пакла... Заиста, Недић је спасао од сигурне смрти више од четврт милиона људских живота који су прихваћени и смештени у Србији. Пре овог Недићевог корака, безброј несрећних мајки носиле су своју децу и бацале ове анђелчиће у мутне речне таласе, а са последњим и оне скакале, јер је то била дивна смрт при оној од које су бежали."26
И сам Недић је своје прихватање улоге председника окупационе владе објашњавао бригом за избеглице:
"Ја јасно видим свој пут и своју судбину: ви ћете ме стрељати или обесити. Али пре него што душу предам Богу, висећи уз неку бандеру на Теразијама, ја ћу тамо далеко испред небеског престола видети бар један милион Срба, који ми у једном часу кажу: остали смо у животу благодарећи теби и твојој издаји. Ви ћете ме убити а они ће ме мртвог бранити, и пред Богом, и пред Србима, и пред судом историје. Они су моје судије, а не Михаиловић и његова безбрижна лондонска господа. Михаиловић може жртвовати живот, али ја ради тог милиона и целог свог народа жртвујем нешто више од свих људских живота... Жртвујем своју част и своје светло име."27
Међутим, питање спашавање и прихвата избеглица решила је још Комесарска управа Милана Аћимовића, образовањем Комесаријата за избеглице на челу са Томом Максимовићем. До настанка Недићеве владе у Србију је већ стигло преко 100.000 избеглица. Тома Максимовић и његов Комесаријат наставили су да раде и под Недићем, који им је, у то нема сумње, помагао колико је могао. Али, за спашавање избеглица није заслужан један човек, па ни Тома Максимовић, који се у овоме највише истакао - већ српски народ.
Није истинита ни тврдња да је генерал Недић помагао четнике и спасао "од сигурне смрти хиљаде националних бораца из редова Драже Михаиловића".28 Као што смо видели, генерал Недић је, заједно са Љотићем, распустио жандармерију због њених веза са четницима. Потом је у своју службу мобилисао официре под претњом упућивања у немачки логор, а осумњичене за сарадњу са четницима и даље је хапсио. Међу њима и пуковника Јована Тришића, који је током свог боравка у логору на Бањици, од 9. новембра 1941. до 16. јануара 1942. године, видео како недићевци, заједно са Немцима, одводе на стрељање у Јајинце Дражине присталице, Јевреје и Цигане. За сваког стрељаног добијали су по 200 динара.29
Када се уверио да већина официра који се још налазе у земљи неће са њим без обзира на последице, већ је склона покрету отпора са Равне Горе, генерал Недић је наредио да се сви похапсе и одведу у логоре. Тако је на Божић 1942. године ухапшено 1.200 српских официра. Уочи одласка из Београда, један немачки официр је дошао и саопштио им "да су ухапшени по захтеву српске владе као непоуздани и да ће бити спроведени у заробљеништво".30
Већ у свом првом јавном прогласу генерал Милан Недић је напао Дражине четнике, назвавши "страним плаћеником" потпуковника Веселина Миситу, који је погинуо на челу своје јединице приликом ослобађања Лознице 31. августа 1941. године. Затим је позвао пуковника Дражу Михаиловића на састанак у Београд, не би ли решио "четничко питање". Дража, међутим, шаље мајора Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића, који му доноси Недићеву понуду да се мане гериле, дође у Београд и постане министар рада у "српској влади"! За конформисту Недића то је била врхунска понуда, али за неког као што је Дража ништа друго до увреда. Недић се, пак, увредио што један њему до јуче потчињени пуковник, "кога је он као министар кажњавао, сада са презиром одбија његове предлоге".31
Недићева омраза на Дражу расла је, затим, како је народ све више славио "Чичу са Равне Горе". И мада је претежни део Недићеве војске и администрације био вољан да сарађује са четницима, "Недић и Љотић, и известан број њихових војних и политичких сарадника, енергично су тражили од Немаца да сломе војничке снаге Михаиловићеве", како је то стајало у једном Меморандуму др Живка Топаловића.32
На страну љотићевци, који су чинили немачке претходнице у операцијама против четника, али и тај ужи врх из Недићеве владе отерао је у смрт многе Дражине људе. Најзагриженијим је сматран пуковник Милош Масаловић, Недићев шеф кабинета и кум Димитрија Љотића. Зато је он убијен у атентату у Београду 1944. године. Овим убиством односи између генерала Недића и Михаиловића дошли су до најниже тачке. Али, за разлику од фанатизованог Љотића, Недић увиђа скори слом Трећег рајха и прелазећи преко свега покушава да се обезбеди на другој страни. Свог новог шефа кабинета, генерала Миодрага Дамјановића, управо враћеног из заробљеништва, он не спутава у везама са Равном Гором. И он лично сада покушава да наоружа четнике, мада без успеха. На крају сва Недићева војска прелази под Дражину команду, али он сам ипак бежи из земље, заједно са Немцима. Енглези га већ 1946. изручују комунистима. Према њиховим изворима, приликом једног спровођења на саслушање Недић се отргао стражару и извршио самоубиство скоком кроз прозор.
Као један од највећих грехова генерала Недића, пуковник Тришић наводи чињеницу да је положио заклетву пред немачким генералом Данкелманом, приликом постављања на чело "српске владе":
Недић, као личност која је заузимала највише војничке положаје, и са тако високим чином, морао је знати да полажући заклетву непријатељу греши и о војна правила и војне законе, јер заклетва је исто што и давање часне речи, а војним лицима по војничким правилима забрањено је да непријатељу дају часну реч.33
Па ипак, Тришић сматра да Недић није био издајица:
"За издају је потребна унапред створена одлука, тј. умишљај да свесно ради против своје земље. Код Милана Недића тога није било. Он је био толико свестан Србин да - по моме мишљењу - никада не би ни помислио да изда Српство. Код Милана Недића била је само слаба рачуница. Он је погрешио у предвиђању. Недић је, ваљда под утицајем свога брата од тетке Димитрија Љотића, био уверен да је немачка победа сигурна и помирио се са капитулацијом Југославије, предвиђајући коначну пропаст Савезника, те и цео његов даљи рад под окупацијом био је ради тога заснован на погрешној процени."34
НАПОМЕНЕ
14 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 13, 44-45.
15 С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 45.
16 Књига о Дражи, том И, 23-24.
17 С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 45.
18 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 66.
19 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 104.
20 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 67-70. Према Мартиновићу, Недићево образложење било је следеће: "}енерал Недић у начелу био је одмах одлучно противан једној таквој акцији, јер би таква војничка демонстрација била равна објави рата италијанској војсци". Међутим, величајући Недића, Мартиновић свега неколико страница раније (62-63) даје сасвим супротне податке, које је наводно добио од његог брата генерала Божидара Недића: "Тада је Недић био мишљења да би Југославија могла ући у рат на страни Западних савезника, иако је био свестан, да југословенска војска ни по духу ни по ратној опреми није била спремна за рат. Ипак - говорио је Недић: 'Тај моменат, када је мала Грчка давала сјајан и дуг отпор италијанској армији, југословенска армија имала би успеха на југу, и себе би тиме везала са Западом у моменту када је немачка армија била ангажована на другој страни'." Ово су, вероватно, били мотиви кнеза Павла када је наредио генералу Недићу да пошаље 100.000 војника на јужну границу. Нема сумње да је између две Мартиновићеве верзије тачна она коју износи неколико страница касније: да је генерал Недић одбио наређење и да је због тога смењен.)
21 и 22 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 31-33, 10.
23 Б. Костић, Истина о Милану Недићу, 22.
24 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 144, 151-152.
25 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 93-94.
26 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 165.
27 Р. Вукчевић, На страшном суду, 248.
28 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 166.
29 и 30 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 61, 64
31 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 67.
32 Књига о Дражи, том ИИ, 66-67.
33 и 34 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 102, 67.
Генерал Милан Недић за време Другог светског рата
Генерал Милан Недић обилази јединицу љотићеваца
Генерал Недић говори љотићевцима, вероватно у Београду, током окупације
Генерал Милан Недић обилази љотићевску јединицу у Београду
Сва права задржана, Погледи - 2003-2005. године.
Дизајн и израда - www.proxy.co.yu web master
четвртак, 2. април 2009.
Izvod iz komentara Vojvode K. Jankovica iz davne 2006.godine
ALEKSANDAR K.JANKOVIC VOJVODA FRUSKOGORSKI
26. novembar 2006 03:48:45
... IZVESNI POLITICARI MISLE SAMO NA SVOJE INTERESE A NE NA INTERESE SRPSKOG NARORA. MI SRBI SMO JEDAN OD NAJSTARIJI NARODA EVROPE,IMAMO ISTORIJU I KULTURU KOJU MNOGI NEMAJU I ZATO SU PROTIVU NAS I ZELE DA NAS UNISTE,TO SU MNOGE SILE HTELE PA NISU MOGLE A NECE MOCI NI NASI DANASNJU NEPRIJARELJI. ZASTO HASKU SUD SUDI SAMO SRBE ? ZASTO KARLA DE PONTE NE OPTUZJE ALBANCE ,BOSANSKE MUSLIMANE I DRUGE ? ONOGA DANA KADA SRBIN BUDE MISLIO SRPSKI I KADA SE SRBI SLOZE BICEMO ONO STO SMO NEKADA BILI. DANAS U SRBIJI IMA MNOGO "BRANKOVICA" NAROCTO MEDJU POLITICARIMA "CAST IZUZETCIMA" OSTAVITE MLADICA I KARADZICA NA MIRU. SRPSKI NARODE PROBUDISE I MISLI NA JANUARSKE IZBORE. POZDRAV SRPSKOM SLOBODARSKON NARODU, S VEROM U BOGA ZA KRALJA I OTADZINU, ALEKSANDAR K.JANKOVIC VOJVODA FRUSKOGORSKI
уторак, 31. март 2009.
Друштво за истину о НОБ против рехабилитације
БЕОГРАД – Друштво за истину о Народноослободилачкој борби и Југославији саопштило је да је иницијатива Српске либералане странке за рехабилитацију Драгољуба Драже Михајловића - неприхватљива.
„Ради се о акцијама настављача оних снага, које су тотално поражене у току Другог светског рата да би задњих година поново оживеле и наставиле свој по злу познати посао”, наводи се у саопштењу.
Једна од тих акција је, како се наводи, иницијатива руководства Српске либералне странке која предлаже рехабилитацију „ратног злочинца”.
То друштво истиче да се одлучно противи таквим „очигледним злоупотребама демократије” због великог броја припадника свих оних народа и народности над којима су снаге Драже Михајловића извршиле безбројне злочине али и због чињенице да у редовима Друштва има живих бораца који се сећају против кога су се борили.
Друштво за истину о НОБ у свом саопштењу наводи да пуних 18 година настоји да у српској јавности сачува поштену и објективну слику о Народноослободилачком рату југословенских народа и народности као и о послератној обнови и изградњи ратом порушене земље.
Сто хиљада долара за Дражин гроб
ЧИКАГО – Српска народна одбрана (СНО) у Америци исплатиће 100.000 америчких долара ономе ко открије место на коме је покопано тело генерала Драгољуба Драже Михаиловића, стрељаног после Другог светског рата.
„На седници Централног одбора СНО у Америци, одржаној у Чикагу, донета је једногласна одлука да се лицу или лицима која пронађу земне остатке првог герилца поробљене Европе за време Другог светског рата генерала Драгољуба Драже Михаиловића исплати новчана награда од 100.000 америчких долара”, саопштила је канцеларија СНО у Америци.
У саопштењу се наводи да ће „награда бити исплаћена после извршених ДНК анализа званичних медицинских институција”.
Михаиловић је, после Другог светског рата, оптужен за ратне злочине и сарадњу са немачким окупатором и осуђен на смртну казну.
--------------------------------------------------------------------------
RADOVAN KARADŽIĆ - OD MITA DO HAGA (1)
RADOVAN KARADŽIĆ - OD MITA DO HAGA (1)
| V. N., 03.08.2008 |
PUT koji nema prepreka ne vodi nikud. Svoju životnu trku, dugu 63 godine, Radovan Karadžić istrčao je na stipl-čez stazi prepunoj prepreka. Zaslepljen željom da po svaku cenu, što pre, stigne do cilja, bivši vođa bosanskih Srba pokušao je, u nekoliko odsudnih trenutaka, iz troskoka da preskoči ambise. Kako mu je to polazilo za rukom znaju njegovi sledbenici.
Onome ko ide - put se uvek skraćuje, zaključio je Ezop. To, svakako, važi i za Karadžića. U prošlu sredu, u 7.45, u crnom blindiranom džipu, on je dopremljen u pritvorsku jedinicu u Sheveningenu. Sve svetske TV mreže zabeležile su trenutak kada se, iza uhapšenog Karadžića, nečujno, kao da klize po loju, zatvaraju dva krila velike zatvorske kapije. Oni koji su u lovu na bivšeg predsednika RS potrošili 13 godina i milione dolara, konačno su odahnuli. Najtraženiji evropski begunac, optužen za genocid, konačno je “pao”. Dograbile su ga ruke haške pravde.
U utorak, 29. jula, sve do 23.30 Snežana Malović, ministarka pravde, očekivala je da stigne žalba na izručenje Radovana Karadžića Haškom tribunalu. Tad je isticao “razumni rok”. Žalba, međutim, nije stigla, Karadžićev advokat nije je ni poslao. Radovan je morao da se spremi za put. Probudili su ga i rekli: “Idemo. Rešenje o izručenju je potpisano.”
Bilo je gluvo doba noći, “koji sekund pre pola četiri”. Ispred zgrade Specijalnog suda u Beogradu dreždali su još poneki novinar i pas lutalica. Karadžića su, u koloni od četiri blindirana džipa, odvezli na aerodrom “Nikola Tesla”. Ukrcali su ga u avion Vlade Srbije i prebacili u Roterdam, odakle je helikopterom odveden u Sheveningen.
SVET U ŠOKU
INTERESOVANjE za Karadžićev prvi nastup pred haškim sudijama bilo je planetarno. Kod nas se taj trenutak iščekivao sa velikom napetošću. Svi su se pitali kako izgleda čovek koji je 13 godina, kao duh, izmicao belosvetskim poterama i koji je, u međuvremenu, toliko promenio izgled da su ga teško mogli prepoznati i najrođeniji.
Pojavom pravog Karadžića svi smo bili pomalo zatečeni. Ni traga od onog simpatičnog gurua Dragana Davida Dabića, “istraživača u oblasti psihijatrije i bioenergije”, čiji je lik predstavljao uspešnu kombinaciju “Frojda i boema iz Skadarlije”.
Što se tiče pravog Radovana Karadžića on se, u međuvremenu, dobrano promenio. Malo, ili gotovo ništa u tom prvom nastupu nije podsećalo na onu drskost, vrcavost i ležernost kojima je Radovan nekada plenio. Vidno omršao, upalih obraza i očiju sa podočnjacima, delovao je nekako stegnuto i napeto. Nije mu, naravno, bilo lako. Posle toliko godina progona, skrivanja i bežanja trebalo je otvorenih očiju izdržati taj strašni udar.
Na prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom Karadžić je trebalo da se izjasni povodom navoda optužnice. Da prizna ili negira svoju odgovornost za genocid, etničko čišćenje i druga zlodela koja mu se pripisuju kao predsedniku RS i vrhovnom komandantu njene vojske. Ali do toga nije došlo, jer je tužilac rekao da će optužnicu dopuniti i promeniti, tako da će odgovor na to pitanje Karadžić dati 29. avgusta kad se suđenje nastavlja.
Alternativni portret Radovana Karadžića iznenadio je svet. Lider bosanskih Srba čija je glava bila ucenjena na pet miliona američkih dolara i četiri miliona bosanskih maraka, maestralno je redizajnirao svoj lik. U tome je, prema tvrđenju njegovog sinovca Dragana Karadžića, bio sam svoj majstor. Niko mu nije pomagao. Psihijatar, stručnjak za alternativnu medicinu, pesnik, romansijer i dramski pisac došao je na fantastičnu ideju: umesto da se sklanjam od sveta, idem mu u susret. Licem u lice ne vidi se lice. Promeniću identitet. Bradom i dugom kosom, naočarima i odelom, a ne skalpelom, postaću to što želim.
Ima, međutim, mišljenja da Karadžić nije sam doneo odluku da uzme novi identitet, već su mu to naložile tajne službe pod čijim je budnim okom, navodno, bio sve vreme u Srbiji. Po toj verziji, nije se Karadžić skrivao od tajnih službi, već su tajne službe skrivale Karadžića. To je trajalo sve do nedavne promene vlasti u Srbiji. Novoj vladi više je odgovaralo da bivši predsednik bude u Hagu nego u Beogradu.
Stručnjaci za dizajn kažu da je Karadžić, pretvarajući se u Dabića, učinio ono što rade žene: “optičkim varkama” sakrivaju ono što ne žele da se vidi, a upadljivim detaljima naglašavaju ono što bi bilo poželjno da svakom zapadne za oko.
KLETVA GUSLARA
Šta je Karadžić sakrio, a šta pojačao?
Najbitnije mu je bilo da promeni frizuru, da napravi rep i veže ga na vrh glave, zatim da pusti veliku bradu i stavi naočare. Time je dobio
Onome ko ide - put se uvek skraćuje, zaključio je Ezop. To, svakako, važi i za Karadžića. U prošlu sredu, u 7.45, u crnom blindiranom džipu, on je dopremljen u pritvorsku jedinicu u Sheveningenu. Sve svetske TV mreže zabeležile su trenutak kada se, iza uhapšenog Karadžića, nečujno, kao da klize po loju, zatvaraju dva krila velike zatvorske kapije. Oni koji su u lovu na bivšeg predsednika RS potrošili 13 godina i milione dolara, konačno su odahnuli. Najtraženiji evropski begunac, optužen za genocid, konačno je “pao”. Dograbile su ga ruke haške pravde.
U utorak, 29. jula, sve do 23.30 Snežana Malović, ministarka pravde, očekivala je da stigne žalba na izručenje Radovana Karadžića Haškom tribunalu. Tad je isticao “razumni rok”. Žalba, međutim, nije stigla, Karadžićev advokat nije je ni poslao. Radovan je morao da se spremi za put. Probudili su ga i rekli: “Idemo. Rešenje o izručenju je potpisano.”
Bilo je gluvo doba noći, “koji sekund pre pola četiri”. Ispred zgrade Specijalnog suda u Beogradu dreždali su još poneki novinar i pas lutalica. Karadžića su, u koloni od četiri blindirana džipa, odvezli na aerodrom “Nikola Tesla”. Ukrcali su ga u avion Vlade Srbije i prebacili u Roterdam, odakle je helikopterom odveden u Sheveningen.
SVET U ŠOKU
INTERESOVANjE za Karadžićev prvi nastup pred haškim sudijama bilo je planetarno. Kod nas se taj trenutak iščekivao sa velikom napetošću. Svi su se pitali kako izgleda čovek koji je 13 godina, kao duh, izmicao belosvetskim poterama i koji je, u međuvremenu, toliko promenio izgled da su ga teško mogli prepoznati i najrođeniji.
Pojavom pravog Karadžića svi smo bili pomalo zatečeni. Ni traga od onog simpatičnog gurua Dragana Davida Dabića, “istraživača u oblasti psihijatrije i bioenergije”, čiji je lik predstavljao uspešnu kombinaciju “Frojda i boema iz Skadarlije”.
Što se tiče pravog Radovana Karadžića on se, u međuvremenu, dobrano promenio. Malo, ili gotovo ništa u tom prvom nastupu nije podsećalo na onu drskost, vrcavost i ležernost kojima je Radovan nekada plenio. Vidno omršao, upalih obraza i očiju sa podočnjacima, delovao je nekako stegnuto i napeto. Nije mu, naravno, bilo lako. Posle toliko godina progona, skrivanja i bežanja trebalo je otvorenih očiju izdržati taj strašni udar.
Na prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom Karadžić je trebalo da se izjasni povodom navoda optužnice. Da prizna ili negira svoju odgovornost za genocid, etničko čišćenje i druga zlodela koja mu se pripisuju kao predsedniku RS i vrhovnom komandantu njene vojske. Ali do toga nije došlo, jer je tužilac rekao da će optužnicu dopuniti i promeniti, tako da će odgovor na to pitanje Karadžić dati 29. avgusta kad se suđenje nastavlja.
Alternativni portret Radovana Karadžića iznenadio je svet. Lider bosanskih Srba čija je glava bila ucenjena na pet miliona američkih dolara i četiri miliona bosanskih maraka, maestralno je redizajnirao svoj lik. U tome je, prema tvrđenju njegovog sinovca Dragana Karadžića, bio sam svoj majstor. Niko mu nije pomagao. Psihijatar, stručnjak za alternativnu medicinu, pesnik, romansijer i dramski pisac došao je na fantastičnu ideju: umesto da se sklanjam od sveta, idem mu u susret. Licem u lice ne vidi se lice. Promeniću identitet. Bradom i dugom kosom, naočarima i odelom, a ne skalpelom, postaću to što želim.
Ima, međutim, mišljenja da Karadžić nije sam doneo odluku da uzme novi identitet, već su mu to naložile tajne službe pod čijim je budnim okom, navodno, bio sve vreme u Srbiji. Po toj verziji, nije se Karadžić skrivao od tajnih službi, već su tajne službe skrivale Karadžića. To je trajalo sve do nedavne promene vlasti u Srbiji. Novoj vladi više je odgovaralo da bivši predsednik bude u Hagu nego u Beogradu.
Stručnjaci za dizajn kažu da je Karadžić, pretvarajući se u Dabića, učinio ono što rade žene: “optičkim varkama” sakrivaju ono što ne žele da se vidi, a upadljivim detaljima naglašavaju ono što bi bilo poželjno da svakom zapadne za oko.
KLETVA GUSLARA
Šta je Karadžić sakrio, a šta pojačao?
Najbitnije mu je bilo da promeni frizuru, da napravi rep i veže ga na vrh glave, zatim da pusti veliku bradu i stavi naočare. Time je dobio
sasvim drugi izgled. Nestala je, recimo, njegova karakteristična rupica na bradi. Što se tiče obrva, tu i nije bila potrebna intervencija. Ostale su markantne, ali, su se, uokvirene jakom bradom i kosom, prosto izgubile. Ako se tome doda boemski način oblačenja, nije čudo što je Karadžić mogao da sedi u kafanici “Luda kuća” i mirno sluša guslarske pesme o sebi:
Ko no gorom Romanijom prođe
je li Lazar, je li Karađorđe!
Ono deset punijeh leta
Brat Radovan Romanijom šeta.
Čujte, braćo,
šta vam gusle kažu:
Ko izdao viteza srpskoga
za dukate silnika mrtvoga
prokleto mu dovijeka pleme,
kućno mu se prolomilo sljeme
krvlju mu se prolili badnjaci,
od njega se izlegli gubavci,
zatrla ga iz nebesa sila.
Prema rečima službenika američke ambasade u Beogradu do sada se niko nije javio da traži nagradu od pet miliona dolara. Ko je i kako alternativnom Karadžiću ušao u trag zasad se ne zna. Ostala je misterija kojoj i čijoj službi pripadaju ona trojica koji su Radovana (Dabića) izveli iz autobusa za Batajnicu i odvela u nepoznatom pravcu. Ono što se sigurno zna jeste da su po nalogu Specijalnog suda bivšem predsedniku RS uzeti otisci svih deset prstiju i da će to nadležnim organima biti od velike pomoći u rekonstrukciji kretanja ovog haškog optuženika.
Gde se Karadžić krio svih ovih godina i kada je uzeo drugi identitet, za sada se ne zna. Pronosile su se vesti da je u Rusiji, u Grčkoj, da je možda ubijen ili zarobljen. Lovili su ga na raznim mestima - po šumama, manastirima, gradskim četvrtima, ali su uvek ostajali praznih šaka.
TIH I SMIREN
NEKI stručnjaci kažu da se Karadžić, pošto je uzeo alternativni identitet, oslobodio mnogobrojnih jataka i telohranitelja. Jednostavno - nisu mu više bili potrebni. Što je bio dalje od njih, bio je sigurniji. Što je bilo manje organizacije oko njega - položaj mu je bio lakši. Dobro redizajniran mogao je da se svuda javno pojavljuje, odlazi u trgovinu, drži predavanja, leči ljude, piše članke u stručnim časopisima, ima svoj sajt, i prodaje svoje čudotvorne izume za potenciju.
Oni koji su imali priliku da se druže sa Dabićem (Karadžićem) kažu da se on predstavljao kao David. Bio je smiren, govorio je tiho, ponekad nerazgovetno, kratkim rečenicama. Nije se upuštao u diskusije. Dolazio je i odlazio nečujno. Retko je pominjao porodicu. Na pitanje odakle je rodom odgovarao je: iz Hercegovine. Imao je dva para rukavica, pletene i kožne. Kažu da ih je nosio uvek sa sobom. Imao je dva šešira - beli za leto, crni za zimu. Garderoba mu je bila iznošena, ali čista. Govorio je ruski, služio se engleskim i nemačkim.
Ivan Karadžić, Radovanov brat, kaže da je na sahrani njihove majke Jovanke, koja je pre tri godine umrla u Nikšiću, bilo više policije nego rodbine.
Jedna njihova sestričina tvrdila je da je tada među svetom videla i Radovana.
Drugi pak tvrde da je Radovan, prerušen u monaha, prisustvovao polaganju moštiju Jovana Dučića u Trebinju.
Tim povodom episkop raško-prizrenski Artemije, za jedan list je rekao: “Sve je moguće.
Mada, nije mi jasno zašto bi mu bila potrebna monaška odežda. Ako je tada izgledao kao sada niko ga ne bi prepoznao.”
Pre odlaska u Hag, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, ispovedio je Radovana Karadžića koji je u zatvorskoj ćeliji više dana postio.
Radovanu je u posetu došao i pesnik Rajko Petrov Nogo, prijatelj iz dečačkih dana.
- Čujem da si napisao pesmu o meni - rekao je Radovan.
- Jesam. Nazvao sam je “Tajna večera” - kazao je Nogo.
- Kako glasi? - upitao je Radovan.
- Anđelima su potkresana krila, a Arhađela strpali u žicu.Tako je Karadžića u Hag ispratio prijatelj, pesnik. Svoju poruku Radovanu guslari su ispleli u desetercu:
Radovane, čoveče od gvožđa,
Srpski voždu posle Karađorđa,
Odbrani nam slobodu i veru,
na studenom Ženevskom jezeru.
Radovan je u Hag poneo slike najrođenijih, nekoliko knjiga i ikonu Isusa Hrista. Na njegovom sajtu ostala je ispisana izreka: “Onaj ko proda svoga roda, kopa dva groba”.
BAKO, ŽIV JE
KARADžIĆEV sinovac Dragan tvrdi da je jedino on održavao vezu sa stricem. Tražio mu stanove, donosio hranu, novine, knjige, išao s njim na skupove stručnjaka za alternativnu medicinu. Za tu njihovu vezu znao je samo Draganov otac Luka Karadžić. Dragan u jednom od mnogobrojnih intervjua priznaje da je ovu veliku tajnu poverio još samo Radovanovoj majci kad je već bila na samrti. Šapnuo joj je: “On je živ”.
(Nastaviće se)
Ko no gorom Romanijom prođe
je li Lazar, je li Karađorđe!
Ono deset punijeh leta
Brat Radovan Romanijom šeta.
Čujte, braćo,
šta vam gusle kažu:
Ko izdao viteza srpskoga
za dukate silnika mrtvoga
prokleto mu dovijeka pleme,
kućno mu se prolomilo sljeme
krvlju mu se prolili badnjaci,
od njega se izlegli gubavci,
zatrla ga iz nebesa sila.
Prema rečima službenika američke ambasade u Beogradu do sada se niko nije javio da traži nagradu od pet miliona dolara. Ko je i kako alternativnom Karadžiću ušao u trag zasad se ne zna. Ostala je misterija kojoj i čijoj službi pripadaju ona trojica koji su Radovana (Dabića) izveli iz autobusa za Batajnicu i odvela u nepoznatom pravcu. Ono što se sigurno zna jeste da su po nalogu Specijalnog suda bivšem predsedniku RS uzeti otisci svih deset prstiju i da će to nadležnim organima biti od velike pomoći u rekonstrukciji kretanja ovog haškog optuženika.
Gde se Karadžić krio svih ovih godina i kada je uzeo drugi identitet, za sada se ne zna. Pronosile su se vesti da je u Rusiji, u Grčkoj, da je možda ubijen ili zarobljen. Lovili su ga na raznim mestima - po šumama, manastirima, gradskim četvrtima, ali su uvek ostajali praznih šaka.
TIH I SMIREN
NEKI stručnjaci kažu da se Karadžić, pošto je uzeo alternativni identitet, oslobodio mnogobrojnih jataka i telohranitelja. Jednostavno - nisu mu više bili potrebni. Što je bio dalje od njih, bio je sigurniji. Što je bilo manje organizacije oko njega - položaj mu je bio lakši. Dobro redizajniran mogao je da se svuda javno pojavljuje, odlazi u trgovinu, drži predavanja, leči ljude, piše članke u stručnim časopisima, ima svoj sajt, i prodaje svoje čudotvorne izume za potenciju.
Oni koji su imali priliku da se druže sa Dabićem (Karadžićem) kažu da se on predstavljao kao David. Bio je smiren, govorio je tiho, ponekad nerazgovetno, kratkim rečenicama. Nije se upuštao u diskusije. Dolazio je i odlazio nečujno. Retko je pominjao porodicu. Na pitanje odakle je rodom odgovarao je: iz Hercegovine. Imao je dva para rukavica, pletene i kožne. Kažu da ih je nosio uvek sa sobom. Imao je dva šešira - beli za leto, crni za zimu. Garderoba mu je bila iznošena, ali čista. Govorio je ruski, služio se engleskim i nemačkim.
Ivan Karadžić, Radovanov brat, kaže da je na sahrani njihove majke Jovanke, koja je pre tri godine umrla u Nikšiću, bilo više policije nego rodbine.
Jedna njihova sestričina tvrdila je da je tada među svetom videla i Radovana.
Drugi pak tvrde da je Radovan, prerušen u monaha, prisustvovao polaganju moštiju Jovana Dučića u Trebinju.
Tim povodom episkop raško-prizrenski Artemije, za jedan list je rekao: “Sve je moguće.
Mada, nije mi jasno zašto bi mu bila potrebna monaška odežda. Ako je tada izgledao kao sada niko ga ne bi prepoznao.”
Pre odlaska u Hag, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, ispovedio je Radovana Karadžića koji je u zatvorskoj ćeliji više dana postio.
Radovanu je u posetu došao i pesnik Rajko Petrov Nogo, prijatelj iz dečačkih dana.
- Čujem da si napisao pesmu o meni - rekao je Radovan.
- Jesam. Nazvao sam je “Tajna večera” - kazao je Nogo.
- Kako glasi? - upitao je Radovan.
- Anđelima su potkresana krila, a Arhađela strpali u žicu.Tako je Karadžića u Hag ispratio prijatelj, pesnik. Svoju poruku Radovanu guslari su ispleli u desetercu:
Radovane, čoveče od gvožđa,
Srpski voždu posle Karađorđa,
Odbrani nam slobodu i veru,
na studenom Ženevskom jezeru.
Radovan je u Hag poneo slike najrođenijih, nekoliko knjiga i ikonu Isusa Hrista. Na njegovom sajtu ostala je ispisana izreka: “Onaj ko proda svoga roda, kopa dva groba”.
BAKO, ŽIV JE
KARADžIĆEV sinovac Dragan tvrdi da je jedino on održavao vezu sa stricem. Tražio mu stanove, donosio hranu, novine, knjige, išao s njim na skupove stručnjaka za alternativnu medicinu. Za tu njihovu vezu znao je samo Draganov otac Luka Karadžić. Dragan u jednom od mnogobrojnih intervjua priznaje da je ovu veliku tajnu poverio još samo Radovanovoj majci kad je već bila na samrti. Šapnuo joj je: “On je živ”.
(Nastaviće se)
Пријавите се на:
Постови (Atom)
Постови
