RADOVAN KARADŽIĆ - OD MITA DO HAGA (1)
| V. N., 03.08.2008 |
PUT koji nema prepreka ne vodi nikud. Svoju životnu trku, dugu 63 godine, Radovan Karadžić istrčao je na stipl-čez stazi prepunoj prepreka. Zaslepljen željom da po svaku cenu, što pre, stigne do cilja, bivši vođa bosanskih Srba pokušao je, u nekoliko odsudnih trenutaka, iz troskoka da preskoči ambise. Kako mu je to polazilo za rukom znaju njegovi sledbenici.
Onome ko ide - put se uvek skraćuje, zaključio je Ezop. To, svakako, važi i za Karadžića. U prošlu sredu, u 7.45, u crnom blindiranom džipu, on je dopremljen u pritvorsku jedinicu u Sheveningenu. Sve svetske TV mreže zabeležile su trenutak kada se, iza uhapšenog Karadžića, nečujno, kao da klize po loju, zatvaraju dva krila velike zatvorske kapije. Oni koji su u lovu na bivšeg predsednika RS potrošili 13 godina i milione dolara, konačno su odahnuli. Najtraženiji evropski begunac, optužen za genocid, konačno je “pao”. Dograbile su ga ruke haške pravde.
U utorak, 29. jula, sve do 23.30 Snežana Malović, ministarka pravde, očekivala je da stigne žalba na izručenje Radovana Karadžića Haškom tribunalu. Tad je isticao “razumni rok”. Žalba, međutim, nije stigla, Karadžićev advokat nije je ni poslao. Radovan je morao da se spremi za put. Probudili su ga i rekli: “Idemo. Rešenje o izručenju je potpisano.”
Bilo je gluvo doba noći, “koji sekund pre pola četiri”. Ispred zgrade Specijalnog suda u Beogradu dreždali su još poneki novinar i pas lutalica. Karadžića su, u koloni od četiri blindirana džipa, odvezli na aerodrom “Nikola Tesla”. Ukrcali su ga u avion Vlade Srbije i prebacili u Roterdam, odakle je helikopterom odveden u Sheveningen.
SVET U ŠOKU
INTERESOVANjE za Karadžićev prvi nastup pred haškim sudijama bilo je planetarno. Kod nas se taj trenutak iščekivao sa velikom napetošću. Svi su se pitali kako izgleda čovek koji je 13 godina, kao duh, izmicao belosvetskim poterama i koji je, u međuvremenu, toliko promenio izgled da su ga teško mogli prepoznati i najrođeniji.
Pojavom pravog Karadžića svi smo bili pomalo zatečeni. Ni traga od onog simpatičnog gurua Dragana Davida Dabića, “istraživača u oblasti psihijatrije i bioenergije”, čiji je lik predstavljao uspešnu kombinaciju “Frojda i boema iz Skadarlije”.
Što se tiče pravog Radovana Karadžića on se, u međuvremenu, dobrano promenio. Malo, ili gotovo ništa u tom prvom nastupu nije podsećalo na onu drskost, vrcavost i ležernost kojima je Radovan nekada plenio. Vidno omršao, upalih obraza i očiju sa podočnjacima, delovao je nekako stegnuto i napeto. Nije mu, naravno, bilo lako. Posle toliko godina progona, skrivanja i bežanja trebalo je otvorenih očiju izdržati taj strašni udar.
Na prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom Karadžić je trebalo da se izjasni povodom navoda optužnice. Da prizna ili negira svoju odgovornost za genocid, etničko čišćenje i druga zlodela koja mu se pripisuju kao predsedniku RS i vrhovnom komandantu njene vojske. Ali do toga nije došlo, jer je tužilac rekao da će optužnicu dopuniti i promeniti, tako da će odgovor na to pitanje Karadžić dati 29. avgusta kad se suđenje nastavlja.
Alternativni portret Radovana Karadžića iznenadio je svet. Lider bosanskih Srba čija je glava bila ucenjena na pet miliona američkih dolara i četiri miliona bosanskih maraka, maestralno je redizajnirao svoj lik. U tome je, prema tvrđenju njegovog sinovca Dragana Karadžića, bio sam svoj majstor. Niko mu nije pomagao. Psihijatar, stručnjak za alternativnu medicinu, pesnik, romansijer i dramski pisac došao je na fantastičnu ideju: umesto da se sklanjam od sveta, idem mu u susret. Licem u lice ne vidi se lice. Promeniću identitet. Bradom i dugom kosom, naočarima i odelom, a ne skalpelom, postaću to što želim.
Ima, međutim, mišljenja da Karadžić nije sam doneo odluku da uzme novi identitet, već su mu to naložile tajne službe pod čijim je budnim okom, navodno, bio sve vreme u Srbiji. Po toj verziji, nije se Karadžić skrivao od tajnih službi, već su tajne službe skrivale Karadžića. To je trajalo sve do nedavne promene vlasti u Srbiji. Novoj vladi više je odgovaralo da bivši predsednik bude u Hagu nego u Beogradu.
Stručnjaci za dizajn kažu da je Karadžić, pretvarajući se u Dabića, učinio ono što rade žene: “optičkim varkama” sakrivaju ono što ne žele da se vidi, a upadljivim detaljima naglašavaju ono što bi bilo poželjno da svakom zapadne za oko.
KLETVA GUSLARA
Šta je Karadžić sakrio, a šta pojačao?
Najbitnije mu je bilo da promeni frizuru, da napravi rep i veže ga na vrh glave, zatim da pusti veliku bradu i stavi naočare. Time je dobio
Onome ko ide - put se uvek skraćuje, zaključio je Ezop. To, svakako, važi i za Karadžića. U prošlu sredu, u 7.45, u crnom blindiranom džipu, on je dopremljen u pritvorsku jedinicu u Sheveningenu. Sve svetske TV mreže zabeležile su trenutak kada se, iza uhapšenog Karadžića, nečujno, kao da klize po loju, zatvaraju dva krila velike zatvorske kapije. Oni koji su u lovu na bivšeg predsednika RS potrošili 13 godina i milione dolara, konačno su odahnuli. Najtraženiji evropski begunac, optužen za genocid, konačno je “pao”. Dograbile su ga ruke haške pravde.
U utorak, 29. jula, sve do 23.30 Snežana Malović, ministarka pravde, očekivala je da stigne žalba na izručenje Radovana Karadžića Haškom tribunalu. Tad je isticao “razumni rok”. Žalba, međutim, nije stigla, Karadžićev advokat nije je ni poslao. Radovan je morao da se spremi za put. Probudili su ga i rekli: “Idemo. Rešenje o izručenju je potpisano.”
Bilo je gluvo doba noći, “koji sekund pre pola četiri”. Ispred zgrade Specijalnog suda u Beogradu dreždali su još poneki novinar i pas lutalica. Karadžića su, u koloni od četiri blindirana džipa, odvezli na aerodrom “Nikola Tesla”. Ukrcali su ga u avion Vlade Srbije i prebacili u Roterdam, odakle je helikopterom odveden u Sheveningen.
SVET U ŠOKU
INTERESOVANjE za Karadžićev prvi nastup pred haškim sudijama bilo je planetarno. Kod nas se taj trenutak iščekivao sa velikom napetošću. Svi su se pitali kako izgleda čovek koji je 13 godina, kao duh, izmicao belosvetskim poterama i koji je, u međuvremenu, toliko promenio izgled da su ga teško mogli prepoznati i najrođeniji.
Pojavom pravog Karadžića svi smo bili pomalo zatečeni. Ni traga od onog simpatičnog gurua Dragana Davida Dabića, “istraživača u oblasti psihijatrije i bioenergije”, čiji je lik predstavljao uspešnu kombinaciju “Frojda i boema iz Skadarlije”.
Što se tiče pravog Radovana Karadžića on se, u međuvremenu, dobrano promenio. Malo, ili gotovo ništa u tom prvom nastupu nije podsećalo na onu drskost, vrcavost i ležernost kojima je Radovan nekada plenio. Vidno omršao, upalih obraza i očiju sa podočnjacima, delovao je nekako stegnuto i napeto. Nije mu, naravno, bilo lako. Posle toliko godina progona, skrivanja i bežanja trebalo je otvorenih očiju izdržati taj strašni udar.
Na prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom Karadžić je trebalo da se izjasni povodom navoda optužnice. Da prizna ili negira svoju odgovornost za genocid, etničko čišćenje i druga zlodela koja mu se pripisuju kao predsedniku RS i vrhovnom komandantu njene vojske. Ali do toga nije došlo, jer je tužilac rekao da će optužnicu dopuniti i promeniti, tako da će odgovor na to pitanje Karadžić dati 29. avgusta kad se suđenje nastavlja.
Alternativni portret Radovana Karadžića iznenadio je svet. Lider bosanskih Srba čija je glava bila ucenjena na pet miliona američkih dolara i četiri miliona bosanskih maraka, maestralno je redizajnirao svoj lik. U tome je, prema tvrđenju njegovog sinovca Dragana Karadžića, bio sam svoj majstor. Niko mu nije pomagao. Psihijatar, stručnjak za alternativnu medicinu, pesnik, romansijer i dramski pisac došao je na fantastičnu ideju: umesto da se sklanjam od sveta, idem mu u susret. Licem u lice ne vidi se lice. Promeniću identitet. Bradom i dugom kosom, naočarima i odelom, a ne skalpelom, postaću to što želim.
Ima, međutim, mišljenja da Karadžić nije sam doneo odluku da uzme novi identitet, već su mu to naložile tajne službe pod čijim je budnim okom, navodno, bio sve vreme u Srbiji. Po toj verziji, nije se Karadžić skrivao od tajnih službi, već su tajne službe skrivale Karadžića. To je trajalo sve do nedavne promene vlasti u Srbiji. Novoj vladi više je odgovaralo da bivši predsednik bude u Hagu nego u Beogradu.
Stručnjaci za dizajn kažu da je Karadžić, pretvarajući se u Dabića, učinio ono što rade žene: “optičkim varkama” sakrivaju ono što ne žele da se vidi, a upadljivim detaljima naglašavaju ono što bi bilo poželjno da svakom zapadne za oko.
KLETVA GUSLARA
Šta je Karadžić sakrio, a šta pojačao?
Najbitnije mu je bilo da promeni frizuru, da napravi rep i veže ga na vrh glave, zatim da pusti veliku bradu i stavi naočare. Time je dobio
sasvim drugi izgled. Nestala je, recimo, njegova karakteristična rupica na bradi. Što se tiče obrva, tu i nije bila potrebna intervencija. Ostale su markantne, ali, su se, uokvirene jakom bradom i kosom, prosto izgubile. Ako se tome doda boemski način oblačenja, nije čudo što je Karadžić mogao da sedi u kafanici “Luda kuća” i mirno sluša guslarske pesme o sebi:
Ko no gorom Romanijom prođe
je li Lazar, je li Karađorđe!
Ono deset punijeh leta
Brat Radovan Romanijom šeta.
Čujte, braćo,
šta vam gusle kažu:
Ko izdao viteza srpskoga
za dukate silnika mrtvoga
prokleto mu dovijeka pleme,
kućno mu se prolomilo sljeme
krvlju mu se prolili badnjaci,
od njega se izlegli gubavci,
zatrla ga iz nebesa sila.
Prema rečima službenika američke ambasade u Beogradu do sada se niko nije javio da traži nagradu od pet miliona dolara. Ko je i kako alternativnom Karadžiću ušao u trag zasad se ne zna. Ostala je misterija kojoj i čijoj službi pripadaju ona trojica koji su Radovana (Dabića) izveli iz autobusa za Batajnicu i odvela u nepoznatom pravcu. Ono što se sigurno zna jeste da su po nalogu Specijalnog suda bivšem predsedniku RS uzeti otisci svih deset prstiju i da će to nadležnim organima biti od velike pomoći u rekonstrukciji kretanja ovog haškog optuženika.
Gde se Karadžić krio svih ovih godina i kada je uzeo drugi identitet, za sada se ne zna. Pronosile su se vesti da je u Rusiji, u Grčkoj, da je možda ubijen ili zarobljen. Lovili su ga na raznim mestima - po šumama, manastirima, gradskim četvrtima, ali su uvek ostajali praznih šaka.
TIH I SMIREN
NEKI stručnjaci kažu da se Karadžić, pošto je uzeo alternativni identitet, oslobodio mnogobrojnih jataka i telohranitelja. Jednostavno - nisu mu više bili potrebni. Što je bio dalje od njih, bio je sigurniji. Što je bilo manje organizacije oko njega - položaj mu je bio lakši. Dobro redizajniran mogao je da se svuda javno pojavljuje, odlazi u trgovinu, drži predavanja, leči ljude, piše članke u stručnim časopisima, ima svoj sajt, i prodaje svoje čudotvorne izume za potenciju.
Oni koji su imali priliku da se druže sa Dabićem (Karadžićem) kažu da se on predstavljao kao David. Bio je smiren, govorio je tiho, ponekad nerazgovetno, kratkim rečenicama. Nije se upuštao u diskusije. Dolazio je i odlazio nečujno. Retko je pominjao porodicu. Na pitanje odakle je rodom odgovarao je: iz Hercegovine. Imao je dva para rukavica, pletene i kožne. Kažu da ih je nosio uvek sa sobom. Imao je dva šešira - beli za leto, crni za zimu. Garderoba mu je bila iznošena, ali čista. Govorio je ruski, služio se engleskim i nemačkim.
Ivan Karadžić, Radovanov brat, kaže da je na sahrani njihove majke Jovanke, koja je pre tri godine umrla u Nikšiću, bilo više policije nego rodbine.
Jedna njihova sestričina tvrdila je da je tada među svetom videla i Radovana.
Drugi pak tvrde da je Radovan, prerušen u monaha, prisustvovao polaganju moštiju Jovana Dučića u Trebinju.
Tim povodom episkop raško-prizrenski Artemije, za jedan list je rekao: “Sve je moguće.
Mada, nije mi jasno zašto bi mu bila potrebna monaška odežda. Ako je tada izgledao kao sada niko ga ne bi prepoznao.”
Pre odlaska u Hag, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, ispovedio je Radovana Karadžića koji je u zatvorskoj ćeliji više dana postio.
Radovanu je u posetu došao i pesnik Rajko Petrov Nogo, prijatelj iz dečačkih dana.
- Čujem da si napisao pesmu o meni - rekao je Radovan.
- Jesam. Nazvao sam je “Tajna večera” - kazao je Nogo.
- Kako glasi? - upitao je Radovan.
- Anđelima su potkresana krila, a Arhađela strpali u žicu.Tako je Karadžića u Hag ispratio prijatelj, pesnik. Svoju poruku Radovanu guslari su ispleli u desetercu:
Radovane, čoveče od gvožđa,
Srpski voždu posle Karađorđa,
Odbrani nam slobodu i veru,
na studenom Ženevskom jezeru.
Radovan je u Hag poneo slike najrođenijih, nekoliko knjiga i ikonu Isusa Hrista. Na njegovom sajtu ostala je ispisana izreka: “Onaj ko proda svoga roda, kopa dva groba”.
BAKO, ŽIV JE
KARADžIĆEV sinovac Dragan tvrdi da je jedino on održavao vezu sa stricem. Tražio mu stanove, donosio hranu, novine, knjige, išao s njim na skupove stručnjaka za alternativnu medicinu. Za tu njihovu vezu znao je samo Draganov otac Luka Karadžić. Dragan u jednom od mnogobrojnih intervjua priznaje da je ovu veliku tajnu poverio još samo Radovanovoj majci kad je već bila na samrti. Šapnuo joj je: “On je živ”.
(Nastaviće se)
Ko no gorom Romanijom prođe
je li Lazar, je li Karađorđe!
Ono deset punijeh leta
Brat Radovan Romanijom šeta.
Čujte, braćo,
šta vam gusle kažu:
Ko izdao viteza srpskoga
za dukate silnika mrtvoga
prokleto mu dovijeka pleme,
kućno mu se prolomilo sljeme
krvlju mu se prolili badnjaci,
od njega se izlegli gubavci,
zatrla ga iz nebesa sila.
Prema rečima službenika američke ambasade u Beogradu do sada se niko nije javio da traži nagradu od pet miliona dolara. Ko je i kako alternativnom Karadžiću ušao u trag zasad se ne zna. Ostala je misterija kojoj i čijoj službi pripadaju ona trojica koji su Radovana (Dabića) izveli iz autobusa za Batajnicu i odvela u nepoznatom pravcu. Ono što se sigurno zna jeste da su po nalogu Specijalnog suda bivšem predsedniku RS uzeti otisci svih deset prstiju i da će to nadležnim organima biti od velike pomoći u rekonstrukciji kretanja ovog haškog optuženika.
Gde se Karadžić krio svih ovih godina i kada je uzeo drugi identitet, za sada se ne zna. Pronosile su se vesti da je u Rusiji, u Grčkoj, da je možda ubijen ili zarobljen. Lovili su ga na raznim mestima - po šumama, manastirima, gradskim četvrtima, ali su uvek ostajali praznih šaka.
TIH I SMIREN
NEKI stručnjaci kažu da se Karadžić, pošto je uzeo alternativni identitet, oslobodio mnogobrojnih jataka i telohranitelja. Jednostavno - nisu mu više bili potrebni. Što je bio dalje od njih, bio je sigurniji. Što je bilo manje organizacije oko njega - položaj mu je bio lakši. Dobro redizajniran mogao je da se svuda javno pojavljuje, odlazi u trgovinu, drži predavanja, leči ljude, piše članke u stručnim časopisima, ima svoj sajt, i prodaje svoje čudotvorne izume za potenciju.
Oni koji su imali priliku da se druže sa Dabićem (Karadžićem) kažu da se on predstavljao kao David. Bio je smiren, govorio je tiho, ponekad nerazgovetno, kratkim rečenicama. Nije se upuštao u diskusije. Dolazio je i odlazio nečujno. Retko je pominjao porodicu. Na pitanje odakle je rodom odgovarao je: iz Hercegovine. Imao je dva para rukavica, pletene i kožne. Kažu da ih je nosio uvek sa sobom. Imao je dva šešira - beli za leto, crni za zimu. Garderoba mu je bila iznošena, ali čista. Govorio je ruski, služio se engleskim i nemačkim.
Ivan Karadžić, Radovanov brat, kaže da je na sahrani njihove majke Jovanke, koja je pre tri godine umrla u Nikšiću, bilo više policije nego rodbine.
Jedna njihova sestričina tvrdila je da je tada među svetom videla i Radovana.
Drugi pak tvrde da je Radovan, prerušen u monaha, prisustvovao polaganju moštiju Jovana Dučića u Trebinju.
Tim povodom episkop raško-prizrenski Artemije, za jedan list je rekao: “Sve je moguće.
Mada, nije mi jasno zašto bi mu bila potrebna monaška odežda. Ako je tada izgledao kao sada niko ga ne bi prepoznao.”
Pre odlaska u Hag, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, ispovedio je Radovana Karadžića koji je u zatvorskoj ćeliji više dana postio.
Radovanu je u posetu došao i pesnik Rajko Petrov Nogo, prijatelj iz dečačkih dana.
- Čujem da si napisao pesmu o meni - rekao je Radovan.
- Jesam. Nazvao sam je “Tajna večera” - kazao je Nogo.
- Kako glasi? - upitao je Radovan.
- Anđelima su potkresana krila, a Arhađela strpali u žicu.Tako je Karadžića u Hag ispratio prijatelj, pesnik. Svoju poruku Radovanu guslari su ispleli u desetercu:
Radovane, čoveče od gvožđa,
Srpski voždu posle Karađorđa,
Odbrani nam slobodu i veru,
na studenom Ženevskom jezeru.
Radovan je u Hag poneo slike najrođenijih, nekoliko knjiga i ikonu Isusa Hrista. Na njegovom sajtu ostala je ispisana izreka: “Onaj ko proda svoga roda, kopa dva groba”.
BAKO, ŽIV JE
KARADžIĆEV sinovac Dragan tvrdi da je jedino on održavao vezu sa stricem. Tražio mu stanove, donosio hranu, novine, knjige, išao s njim na skupove stručnjaka za alternativnu medicinu. Za tu njihovu vezu znao je samo Draganov otac Luka Karadžić. Dragan u jednom od mnogobrojnih intervjua priznaje da je ovu veliku tajnu poverio još samo Radovanovoj majci kad je već bila na samrti. Šapnuo joj je: “On je živ”.
(Nastaviće se)
Постови
