Porazi generala Nedića

Feljton
BELA CRKVA - USTANAK ILI REVOLUCIJA (6)

Porazi generala Nedića
06.10.2006
Piše: Pavle PAVLOVIĆ


KAD je predsednik vlade u okupiranoj Srbiji, ipak, postao general Milan Nedić, i sami Nemci, oni od glavešina koji u tome nisu neposredno sudelovali, uhvatili su se za glavu: na čelu „kvislinške” vlade u Srbiji obreo se njihov zakleti neprijatelj!
A do toga je došlo na molbu i preklinjanje najumnijih srpskih glava, u času kad više nije bilo nikakve srpske države i pred narodom su ostali samo njegovi najviđeniji pripadnici.
U takvom času, ustanak u Beloj Crkvi izazvao je bes okupatora, a neke ratne avanture komunista, koje su samo koštale srpski narod, u stvarnosti nisu donele nikakvu korist, već su bile izazvale primenu nemačke formule prema kojoj je sto srpskih glava trebalo da bude cena jedne nemačke.
Umni Srbi iz prestonice „na plajvaz” su izračunali koliko još Nemaca treba ubiti, pa da ne ostane više nijedan živi Srbin. A postojali su, sem toga, i odlučni nemački planovi šta treba uraditi sa Srbijom da je više uopšte ne bude (podela između Nemačke, Mađarske, Albanije, Bugarske i NDH).
Zato su srpski prvaci tražili nekoga ko bi, kao autoritet, ali i kao „žrtveni jarac”, stao između Srba i Nemaca. A tako nešto, inače, u istoriji je uvek ocenjivano kao dobro - i kad je Marko Kraljević uzimao od Srba harač, da to ne bi činio osioni Turčin, i kad su srpski knezovi po nahijama činili to isto. Nikad ih niko nije zbog toga nazvao „kvislinzima” i „saradnicima okupatora”. Jadnog Nedića jeste!
A ŠTO je najgore, stari general je unapred znao šta ga čeka, pa je to rekao i onima koji su ga molili da se prihvati dužnosti, i nevoljno je uzeo u ruku gorku čašu.
Stari general je doživeo poraz sa svih strana. Protiv njega zaverila se cela istorija. Bio je na nišanu i Nemaca i komunista, i svih drugih ala i vrana. Njega, ipak, nisu pobedili oni koji su ga na kraju ubili, komunisti („samoubistvo u prisustvu vlasti”!), već ga je ubila igra evropskog političkog licemerja. (Njega su isporučili komunistima, a nisu tolike ustaše koje su za to bile neuporedivo „kvalifikovanije”).
A kad je reč o komunistima - oni su ga ubili dvaput: jednom kad su ga gurnuli kroz prozor zatvora, a drugi put falsifikovanjem istorije, i to ne samo zvanične, već i onog poimanja prošlosti koje zarobljava i okiva ljudske umove.
Nepristrasan istoričar morao bi da uzme u obzir i ono što je o sebi i svojoj ulozi rekao sam Milan Nedić. Kad ga je, prilikom susreta u decembru 1943. godine, ugledni predratni političar Adam Pribićević ukorio što progoni Dražine pristalice i napada ih u vladinoj štampi, Pribićević je iste večeri Radoju Vukčeviću, piscu knjige „Na strašnom sudu”, ispričao šta mu je Nedić odgovorio:
„Ja jasno vidim svoj put i svoju sudbinu: vi ćete me streljati ili obesiti. Ali pre nego što dušu predam Bogu, viseći uz neku banderu na Terazijama, ja ću tamo daleko ispred nebeskog prestola videti bar jedan milion Srba, koji mi u jednom času kažu: ostali smo u životu blagodareći tebi
i tvojoj izdaji. Vi ćete me ubiti, a oni će me mrtvog braniti, i pred Bogom, i pred Srbima, i pred sudom istorije. Oni su moje sudije, a ne Mihailović i njegova bezbrižna londonska gospoda. Mihailović može žrtvovati život, ali ja radi tog miliona i celog svog naroda žrtvujem nešto više od svih ljudskih života... Žrtvujem svoju čast i svoje svetlo ime.”
S OBZIROM na to za koji se narod žrtvovao stari đeneral, nije ni čudno što su ga komunisti ubili!
Ne samo Milan Nedić, već i general Draža Mihailović i drugi oficiri i borci Jugoslovenske vojske u otadžbini, bili su - to naknadna pamet obično zaboravlja - legitimni predstavnici srpske i jugoslovenske države, makar i okupirane, dok su komunisti u to vreme bili samozvanci u pohodu za državni, društveni i politički prevrat (i tadašnji komunistički vođa, za većinu ljudi onog vremena samo sumnjivi probisvet ko zna od kakvog oca i kakve majke, gledao se posle kroz prizmu mnogo kasnije harizme i iznuđenog herojskog ordenja).
Svoj naknadno stečeni legitimitet komunisti su, kad su prigrabili vlast, primenili retroaktivno, proglasivši one sa pravim legitimitetom zločincima, samo zato što su se opirali revolucionarnom zločinu.
Što se tiče „služenja okupatoru”, i to je već stavljeno na pravo mesto, ali ne na terenu istorije i javnom planu, već između četiri zida Saveznog sekretarijata za inostrane poslove SFRJ, godine 1968.
Tada je, podsetimo se, SSSR upao u Čehoslovačku. On je tada, „na tenkovima”, doneo Čehoslovačkoj vladu svojih privrženika koju drugi nisu priznavali. Jugoslavija, koja je volela da bude "u svakoj čorbi mirođija", otišla je tako daleko, da je na svom tlu od političkih izbeglica iz Praga, osnovala ilegalnu vladu Čehoslovačke, dok onu drugu, ipak legitimnu, nije priznavala. Bila je to kočnica u hodu međudržavnih odnosa.
Stvar je rešio neki stari, iskusni službenik, diplomata od karijere, jedan od onih koji sve konce spoljnih poslova drže u rukama i onda kad njihovih glavnih šefova nigde nema. On je, obazrivim tonom i biranim rečima, skrenuo pažnju državnim gazdama da je i neophodno i mudro sarađivati sa vladom neke zemlje čak i kada nije izabrana u najboljim okolnostima, jer je ona stvarna vlada svoje zemlje, koja odlučuje o onoliko stvari koliko joj tuđinska sila prepusti. A narodom, čak i pod okupacijom, mora neko da vlada.